PUTIN PORUČIO: Moraćemo da se branimo; (TITL) Čitav odgovor

MASONI SU ODLUCILI - VUCIC CE BITI POSLEDNJI PREDSEDNIK SRBIJE

Što mogu gajde - Stefče Stojkovski (Skopje, Makedonija)

Slobodan Trkulja - "Hendrix gajde" LIVE

Објављено је 24.09.2015.

ZA NESTRPLJIVE - nejbolji deo je od 7:40 pa nadalje (tada na gajdama neverovtno inerpretira zvuk električne gitare)

Srpske gajde

ИГУМАН САВАТИЈЕ / Белатукадруз

Фотогравија Бранке Веддер, новембар 2016. Брдо песка

ИГУМАН САВАТИЈЕ

Постао сам воскар, правим свеће. Како лепо мирише тамијан који ми је поклонио Игуман, данас, када сам га посетио. Напољу хуји снежна стихија. Био сам до продавнице М. С.; јужна ноћна небеса натмурено - облачна; као да су најављивала смак света. Швајин јаблан се љуљао и својим врхом чисто небо као велика метла - градинара. Враћала ми се слика брегова и села Преко Пека - Бељевине - поглед у даљину испред капије Иве Косиног..
Моја је душа скривена као рана под дебелим завојима... Поразила ме је лаж. И ругоба.Помисао на девојку из Загреба ме повремено такне као врх стреле у груди...
Боже, хвала Ти на свему.
Пре свега, на тренуцима самозаборава, када осећам бескрајну снагу и увереност да могу да изразим оно што носим дубоко закопано у себи... Само времена, времена треба...
Упоредо како расте моја сигурност расте и мој понос...


       = извор: Мирослав ЛУКИЋ : УМЕТНОСТ ШКАРТА – Мобаров институт ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2003. Стр. 47. (Колекција ПАУН, књ.1)

Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? / Белатукадруз

13.август 1971.*

Све је свечано ту и памти се сваки трен,

Шум таласа, мост, трешње црне,о Тројичину-дне,

Жути се ограда моста, жути, ко процветали дрен,

Све је уронило у древност, у сутон, у сен.

Своја снажна сидра бацило је време,

Дубоко у поноре древности, срушеног.

Ново време и пустош навалили су  своје бреме

И на  костуре, гробове без белега. Из загушеног

Света  шири се и трулеж стабла овог века

Који је успео да удави, убије, сатре, загуши

Више људи него сви ратови минулих столећа!

Али зар је век крив? Време? Зар за то није

Крив отров у срцу  безобзирних, отров у души

Сатрапа, крвника, болесника  - удруженог смећа? 

Да ли то Бог говори (у мени) : кад  помислим:

« Нећу да се предам и ако ме душмани свежу!»

Винућу се у простор, иза циљева, изнад долина жеља,

И у вечној помрчини ја ћу да синем,ко обнова, и равнотежа.

Покушаћи оно немогуће: да игноришем време.

Да  преварим лешинаре, уходе, шпијуне. И ако ми успе,

Поставићу  нове параметре, васељенске теореме....

Ако зауставим  да у шумама лешинари време...

Али сачекајмо да се испилим из љуспе!...

____________________

       * Рећићу само ово: ове стихове (ако су то уопште некакви стихови!) нашао сам на крају једне свеске - бележнице од стотинак листова испуњене свакојаким стварима, исечцима, фотографијама, записима  младића који је напунио двадесету годину живота, и ушао у прве месеце двадесет и прве године. То је написано на претпоследњим листовима те бележнице. Не, нисам помишљао да то штампам, публикујем,учиним јавним, јер ми се чинило доста невешто. 

Али сам на страници испред тих стихова,пронашао и једну своју фотографију,снимљену на заветини о Тројичину дне, у суседниом влашком селу на Пеку, Љешници, где сам одлазио  са мојом сестром, рођаком Љубом (будућом учитељицом). И заборавио сам да нас је те вечери, тамо на заветини, фотографисао пок. Бранко Стевић, поштар и фотограф. И да то нисам прелиставао, тако би и остало. Такав сам био на крају своје двадесете године. Моја сестра је говорила да сам леп, а ја сам у себи мислио ... мушка лепота? Шта је то? Жене су лепе (ако су заиста лепе). А што се тиче стихова - много су патетични, датовани су - тај број се многима не допада, заобилазе га, избегавају... можда ми се крај те "песме" допао: "Али сачекајмо да се испилим из љуспе!..."  Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? Боље да неко други на то питање одговори... (13. 11. 2016, око 21:46) Ови стихови би могли да буду "посвећени" мојој сестри Љ. Свим мојим сестрама - живим и упокојеним. А фотографија, ко фотографија. Документ (или екслузивност за ловце на заборављене ствари?)  ....

То је та фотографија

Друга фаза археолошког истраживања Рамске тврђаве

Завршена друга фаза археолошког истраживања Рамске тврђаве  Бета | 12. новембар 2016. 18:42 | Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево завршио је теренске радове друге фазе археолошких истраживања Рамске тврђаве

Фото Д.Новковић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Путовање кроз време
• 
  Копали метро, наишли на просторије преторијанаца(ФОТО)

• Људи су живели на тлу Кине још пре 80.000 година
• Археолошка истраживања на локалитету "Врело"
• Куле још без крова

Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево завршио је теренске радове друге фазе археолошких истраживања Рамске тврђаве, локалитета из 15. века. "Ископавања су била концентрисана на западну зону унутрашњег простора тврђаве и донела су низ нових података о стратиграфији локалитета, архитектонским елементима бедема, кула и објеката у тврђави", рекао је за агенцију Бета директор Завода за заштиту споменика културе Дејан Радовановић.

Радовановић је додао да је на том релативно малом локалитету нађена знатна количина грнчарије, металних предмета, камених кугли, делова стаклених посуда и других археолошких налаза.

Истраживања су обављена на површини од 180 метара квадратних.

Министарство културе и информисања Србије за археолошко истраживање у другој фази Рамске тврђаве одобрило је милион динара.

Тврђава Рам смештена је на обали Дунава, између Костолца и Великог Градишта. Подигнута је 1483. године по налогу султана Бајазита 2. као важно упориште турске одбрамбене линије према Угарској.

Рам има пет кула и једно је од најстаријих утврђења у Србији опремљених за дејства одбрамбеном артилјеријом, о чему сведочи више посебно грађених топовских отвора.

БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ ГОСПОДЕ

   БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ ГОСПОДЕ. -  ДВД МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ  ИЗДАВАЧ: Манастир Св. Архангела Михајла  Михољска Превлака код Тивта. - Објављено је 23.08.2012.

Jelenče.....bećaruša

MLADA SVIRA VIOLINU NA SVOJOJ SVADBI

Објављено је 07.06.2015.

Nevena Savić na svojoj svadbi zasvirala violinu za svog izabranika Miodraga Dobrosavljevića, ali i za ostale prijatelje na veselju.

Tanja Paucanovic na Violini

Тања Пауцановић игра док свира

...на прослави рођендана Боривоја Бозојевића...
Тања свира поводом 60. рођендана и успешних 30 година Божо-таксија, чији је власник, Боривоје Божојевиц, родом из села Уровице код Неготина у источној Србији.
Аутор спота и сниматељ: Мирослав Рајчић, новинар. Објављено је 10.06.2014.

ШТА НАРОД ПРИЧА

 Сачувани на магнетофонским врпцама. Гласови духова. Објављено је 14.09.2016. 

Дедина ракија

Бела Тукадруз (алиас песник и оснивач "Заветина" Мирослав Лукић, у Звижду, у шетњама без краја
22.07.2016.  - Слика се не може преузимати без дозволе издавача. Снимио млађи песников син)

...Данас је пред нама једна од десет најбоље пласираних ракија, наиме,Дедина ракија из 1988. године, која је освојила девето место на поменутом такмичењу и себе уврстила у српску ракијску историју. Прављена је од шљиве Ранке, а највише времена је провела у дудовом бурету, укртила је, заокружила свој буке и сама, природно, постала ракијски еквивалент за квалитет. Када кажем сама, пре свега мислим на чињеницу да је ово, како би американци рекли, Barrel Strenght ракија. То значи да није алкохолна степенажа спуштана додавањем дестиловане воде, већ је процесом старења алкохол испаравао и спуштао се до садашњих 55 степени.Колико год ова ракија имала патину старих српских ракија, она је истовремено веома модерна, узбудљива и „апдејтована“. Наиме, тренутно је у свету права револуција пића која долазе у свом најоригиналнијем облику, директно из бурета, без додавања било чега. Ту новину је, иначе, увела индустрија бурбона у Америци, а сада су то преузеле шкотске и ирске дестилерије вискија. Поента је да се конзументу прикаже што природнији производ, али му се и остави слобода да се игра технолога и смањује проценат алкохола непосредно пре конзумирања. Овако се добија један специфична веза између произвођача и конзумента, веза која би требало да доведе до идентификације потрошача са одређеним брендом, дестилеријом, регионом....

    =  извор : видети више >  Ракија углавном

Све је родило ове године, трњине, белошљиве, шљиве ранке, крушке караманке,илињаче. У Звижду нема ко да скупља, осим  можда дивљих свиња, и других дивљих створова. И Звижд полако освајају ледине, шикаре, траве - погледајте ви то! Кад овако плодну земљу власници препуштају срнама, јежевима, фазанима и змијама, зашто онда да се чудимо пустињама и шикарама на планинским деловима преостале Србије? 

    Еј, кад све ово видим, сав овај берићет и пропадање које га прати, једино може да ме мало смири "Дедина ракија", или она ракија коју ми је кума наша послала са Радан планине...

Шљиве ранке, даросавке - на Главичици, усред шикаре...

Видиш ли ти то, сине мој?

POETICA COTIDIANA & Bela Tukadruz

СВАКОДНЕВНА ПОЕТИКА / Бела Тукадруз

Данас сам видео усред шуме  угажену траву, круг, неколико квадрата
место где ноћива десетак  срна, ехеј, можда читаво стадо,
ту би требало летњиковац зидати!

У трећој књизи нашег земљака
(у необавезном примерку, додатку)
има  кратка песма

СРЦЕ МИХАЈА ЕМИНЕСКУА     

 Емилу Ћорану

Пошто сам сазнао да је некад постојао Михај Еминеску -
највећи песник свих нас Румуна - највећи Румун свих времена -
отишао сам до старог Милије Гугулана,
у то време најстаријег човека у Раковој Бари,
који је био дете када је још живео Михај Еминеску -
ставио сам уво на његове груди
и слушао сам како куца срце Михаја Еминескуа

Мој млађи брат је донео  не шверцовану робу, него сабрана  Дела Михаја Еминескуа, кад је путовао у Букурешт
видео сам то сређујући Четврту собу наше породичне библиотеке - метар књига!

Опадају крушке караманке, слатке су, нападају их осе још на грани
после седам поподне јео сам уз сласт неколико караманки

..

..

видео сам има и зрелих патлиџана, оних које сам ја посадио, након што смо нашем оцу дали
"четрдесет дана".  - Еминеску се сигурно преврће у гробу од ове поетске салате,
технике: али зашто да не сликам?  Па ово су одлични укусни  патлиџани!

..
Секао сам кришке караманки
и видео неописиву игру светлости сунца које залази
са нашом старом кућом или Великом магазом (како  смо је звали)

Сутра ће то бити Документациони центар, или Библиотека Браће песника...
Преименовања долазе после смрти. Посматрајте залазак Сунца, не журите
Много ће вам рећи без иједне речи
Издвојте време, посматрајте. Ако имате телефон са добром камером, сликајте
Постоји неизрецива поезија фотографија, снимљених из најнеочекиванијих углова
Ево, док чекам да Сунце зађе, гле, како се по бетону пружила дивља лоза

израсла крај дивље трешње испред Библиотеке (прве собе библиотеке, у којој сам рођен)

Сунцу треба времена да зађе, док чекам, видим на столовима четврте собе библиотеке
један црвен коверат са три примерка књиге нашег земљака, видим посвете су написане за неког другог, не за мене. Али, у библиотеци тек књиге стижу до разних и правих читаоца.
Кад гле, на орману нашег прадеде, у  четвртој соби библиотеке, (старом преко 120 година)
библиофилско издање једног другог румунског песника  (Станескуа)

..

Алат за испирање "плавог злата" из шљунка на једној од притока Пека,
који је направио мој млађи брат, који се у свашта разуме

У лавору црвеном на слици има - алхемије, рашљарског умећа, шљунка, гвожђа и
светлуцавог "плавог злата" , које отиче испред носа, нашим суседима Власима...

Али, зар може бити прављења, испирања или налажења "плавог злата" без снова и песничког умећа, а? Без многих књига и толиких неуспеха, спотицања?

До правог заласка има још времена, седим и даље у Четвртој соби библиотеке
наспртам источног прозора, зеленог као лишће мувара или младих коприва. Још који минут

Иза мојих леђа има један мали зелени прозор на западној страни
кроз који сунце емитеју своју непоновљиву представу смиривања

Да тако то почиње, тако изгледа у 19: 49 часова овог 21. јула 2016.
Аовако нешто касније, у 19: 53 ч.

Који минут касније, пре 20 часова, овако

То што се види, на малом западном прозору, то је светлост заласка нацртала,.
то није фигура неког човека, већ тикве која има више од једне девојке која је управо завршила основну школу
     Можда се упитате зашто слика на зиду није точак, круг?
     Е, то упитајте мог колегу и земљака песника, који каже да смо ми деца Сунца, коју стално прати Сунце, 
светлост и топлота сунца

Али ми после неког времена полазимо
у крајеве без Сунца,
без светлости и топлоте Сунца,
па зато ... итд.
Залазак Сунца је - за нас изводио
свакодневну поетику нашег трагизма
на очигледан начин...
и на правом месту - у библиотеци...

Сватови (коментар)

Коментар: Сватови / Драгана Матовић | 20. јул 2016. 12:06 | Уколико је музејски простор коришћен бесплатно за свадбу, значи ли то да сви грађани Србије могу да се надају да ће га и они, ако им затреба, добити по истим условима

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Коментар: Застава
• 
  Коментар: Златни одбојкаши

• Коментар: Обрт
• КОМЕНТАР: Скокови
• КОМЕНТАР: Земљаци

НЕ треба околишати: оно што се недавно догодило у Етнографском музеју, о чему бруји цела српска јавност, скандал је над скандалима! Одлука директорке Мирјане Менковић да отвори врата музеја за свадбено весеље свог сина, запањила је по невиђеној бахатости и злоупотреби храма културе на чијем је челу. 

Јесте да је у српском друштву одвајкада уобичајено да мајке синовима испуњавају жеље, али још није забележено, или не барем до сада, да је неко до те мере изгубио главу и да је кућу од националног значаја којом руководи подредио приватном слављу. Шта би се догодило да директор Лувра за свадбу своје ћерке послужи печеног петла испред "Мона Лизе"?!

Можда би се могла наћи која реч разумевања да је ово била обичајна свадба. Не! Сватови се ничим не уклапају у амбијент Етнографског музеја. Ово је била сликом и приликом бахатост која урушава углед институције од националног значаја. И то, речју - срамота. Као што је и изјава директорке о рату и интерактивној изложби на којој је свако од посетилаца могао да седне на експонате или их користи, само бацање прашине у очи.

Истина је да се музејски простори свуда у свету повремено изнајмљују за разне догађаје и да музеји и на тај начин зарађују. Непознаница је ко је и да ли је платио ову прославу. А уколико је музејски простор коришћен бесплатно, значи ли то да сви грађани Србије могу да се надају да ће га и они, ако им затреба, добити по истим условима.

Коначно, намеће се питање докле ће надлежни, у овом случају Министарство културе, да толеришу овакве директоре и њихове баханалије. Јер, ако се овоме не стане на пут, можемо да очекујемо да официри синовима праве свадбе у касарнама, уз обавезно шенлучење, управници затвора у затворима, а чланови Владе у Немањиној 11.

Коментар: Сватови

Озрен Радосављевић, хроничар белоцркванског краја, о златним громуљицама из Нере

Војвођанске приче: Kад је шљунак крио злато / Јелена ЈОВАНОВИЋ | 01. јун 2016. 18:01 |
Пре два века у приобаљу банатске реке Нере грозничаво се испирао драгоцени метал. Из Румуније у Кусић власт досељавала Цигане Бањаше, искусне у измуљавању

Испирачи злата нису доживљавали дубоку старост јер им је хладна вода ледила ноге

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Војвођанске приче: И сеоске даме терале моду
• 
  Војвођанске приче: Kостобољу лечили у 40 када

• Војвођанске приче: Преко ћуприје до брачне среће
• Војвођанске приче: Од земље, преко хлеба до неба
• Војвођанске приче: Житница из мочваре никла

МАСОВНА потрага за златом, која је захватила читав свет почетком 19. века, није заобишла ни Војводину, тачније јужни Банат. Историјска грађа, коју је прикупио Озрен Радосављевић из Црвене Цркве, указује на то да су и Лале пре тачно два века настојале да се обогате или пак зараде тек толико да могу да преживе измуљавајући златне громуљице из речице Нере, која извире на планини Семеник у Румунији и до свог ушћа у Дунав представља природну границу Србије с тим источним комшијама.

Није записано када је тачно почело експлоатисање злата из овог плитког водотока, али се претпоставља да се тај мукотрпан посао радио још пре два миленијума, у време Римљана, па чак и у преисторији. Први записи, међутим, потичу тек с почетка 19. века, када су хроничари забележили да је само у периоду од 1812. до 1817. године на подручју источног и јужног Баната испрано злата у вредности 1.226 дуката и 51 гроша. Зато не чуди што су тадашње војно-граничарске власти у близини белоцркванског села Кусић, на спруду између Нере и млинског потока Јаруга, населиле четрдесетак породица Цигана Бањаша из румунског Ердеља, како би унапредили ту високопрофитну делатност за државу. Јер, Бањаши су били вични измуљавању и копању злата, с обзиром на то да су се и у родном месту бавили искључиво тим послом.

Озрен нам прича да се придошлице нису мешале са осталим становништвом, о чему сведоче матичне књиге. Они су у Кусићу, на поменутом спруду, формирали своје сеоце "са кратким улицама и лепо уређеним кућама", а чак су се искључиво и међусобно женили и тако тајну успешног вађења злата чували само за себе.

- Зна се само да су златни песак испирали помоћу малог дрвеног корита, чије је дно било обложено густом пређом, док су они који су копали златоносна приобаља Нере то радили уз помоћ посебних лопата, ашова и мотика. Црква и државна администрација су тачно знали ко су били "златокопатељи", а ко "златоиспиратељи" - приповеда нам Озрен, хроничар белоцркванског краја.

Тај посао није био нимало лак, што је негативно утицало на здравље Бањаша, па је и њихов животни век био необично кратак.

TОНЕ ЗЛАТА ИЗ СРПСКИХ РЕКАСРБИЈА је богата златом. То се зна одвајкада. Поготово њен источни део, где чак и тамошње реке, попут Пека и Тимока, од планина, у којима извиру, "краду" златне громуљице и проносе их дуж корита. Процењује се да је испирањем свих наших златоносних река, од праисторије до данас, добијено око 50 тона злата.

- Ретко ко је доживљавао дубоку старост, јер им је хладна вода планинско-равничарске речице свакодневно ледила ноге. Умирали су и од врућине, "суве болезни", сувог кашља и шлога - додаје наш саговорник, уз констатацију да су били сахрањивани на православном гробљу у Кусићу, јер су припадали тој вери.

Осим Бањаша, чије је насеље ћудљива Нера уништила у катастрофалној поплави пролећа 1910, па су се сви раштркали по оближњим селима, срећу су окушали чак и немачки и британски капиталисти. Немци су 1902, писао је тада вршачки недељник "Родољуб", од угарског министарства привреде тражили дозволу за испирање злата, јер су утврдили да је "Нера богатија златом од ма које америчке реке", док су Британци инсталирали модерне машине на Златном потоку, притоци Нере, где су испирали златни песак све до 1908. Њихови резултати, нажалост, нису нам познати.

Озрен Радосављевић, хроничар белоцркванског краја

- Између два светска рата, злато је из Златног потока испирао и извесни деда Ђорђе из оближњег села Златица, који је младост провео у америчким рудницима злата. Кажу да му је чак пошло за руком да открије и златну жилу, али да је ту тајну љубоморно чувао. Он је уз Куркана, Башања из истог села, био последњи кога је на простору јужног Баната инфицирао вирус "златне грознице" - каже нам Озрен.

У том периоду нагло је опало интересовање за копањем и испирањем злата, јер, наводно, тај посао више није био рентабилан. Уз то, и честе поплаве, које су наносиле велике штете насељима трагача за златом, утицале су на то да се преоријентишу на остале занате, како би осигурали егзистенцију. Јер, Нера је током већег дела године толико плитка да се може препешачити, али у пролеће, услед отапања снега на Семенику, толико набуја да плави хиљаде хектара ораница и кућа оближњих села.

Данас је мало оних који знају да је Нера била, а можда и даље јесте - златоносна. Ваљда зато више и нема људи са вољом, стрпљењем и ентузијазмом да се баве овим послом, па макар и из чисте знатижеље. Једино што се данас из ње вади је квалитетан шљунак.

НАКИТ ЗА МЛАДЕ УДАВАЧЕ

ЗЛАТО које су Бањаши и остали златокопачи проналазили у Нери, код Кусића, добрим делом је завршавало у државној ковници у селу Оравица, у данашњој Румунији. Они који су били срећније руке долазили су и до већих количина златних зрнаца, која су претварали у накит. Бањаши су њиме најчешће током церемоније венчања китили младе удаваче, које су углавном имале само 16 година.

Blaga Videc - Najlepse makedonske pesme, prvi deo

Чекање Судбине на Коњском гробљу

Острово надомак Костолца (или) Људи са „Коњског гробља’’

Прича каже да је пре век и по Григорије Ћирић, паор из Острова, купио парче земље на обали Дунава. Није Григорију земља требала што ју је мало имао, љубав је била разлог. Љубав према коњу, Вилману. Закони важе за људе, али и за коње. Аустроугари, онако „швапски“ педантни, донели су закон који је налагао да се сваки ислужени коњ мора предати стрводерима. Григорију је било жао верног Вилмана. Зато му је купио оно парче земље поред реке, ту га је довео, пољубио и оставио. Да сачека своју судбину.

Григоријев пример касније су следили и други островачки паори са својим остарелим атовима. А место на коме је Вилман скончао доби име „Коњско гробље“.

- Волим коње. Некада сам био и члан коњичког клуба- прича Сима Милојевић док у једној руци, смрзнутим путем носи кофу воде.

- И, није ово баш право гробље. Само се тако зове- ‘’ коњско“!

Сима, пензионисани електричар, један је од тројице сталних житеља ‘’ Коњског гробља“. То место у међувремену је постало викенд насеље. Коња у Острову скоро да више и нема. На "Коњском гробљу’’ своју судбину чекају- људи.

Миодраг Јоксимовић, познатији као Мића Јулка, чувени пожаревачки фотограф и дугогодишњи фоторепортер листа „ Речнарода“ сада на „ Коњском гробљу“ позајмљеним фотоапаратом слика Дунав, бродове и топољаре.

- Уморио сам се од људи. Сад сам ту, дружим се са природом и сликам оно што ја хоћу. Док сам био фоторепортер морао сам да сликам шта су други хтели.

Мића је у Пожаревцу оставио породицу. Дом му је кућица на самој обали Дунава. У њој су кревет, улубљена пећ, радио и сијалица везани на акумулатор, и књиге.

- Није баш да се ни са ким не дружим.Видиш књиге. Са њима најлепше разговарам .

Оставио сену због Дунава

Мићи књиге из костолачке библиотеке доноси Шарло, трећи становник „Коњског гробља“. Он је једини у „ возном стању“- има аутомобил !

Младен Стојаковић, звани Шарло, Пожаревљанин, цео свој радни век, што је, како каже „само“ четрдесет година, провео је у Француској. Радио је тамо свакакве послове, само не свој. Јер, Шарло је- авиомеханичар. Из града светлости, Париза, дошао је да живи на месту где нема струје. Оставио је Сену због Дунава.

- Одувек сам маштао да имам свој мир. Да живим крај Дунава. Овде сам дошао да продужим себи живот.

Шарло је себи на „Коњском гробљу“ изградио други дом, иако има породицу у Пожаревцу и супругу у Краљеву која га повремено обилази. То су две кућице, лепо уређене.У једној су „дневни боравак“ и кухиња. Друга је „спаваћа соба“. Греје је шпорет „смедеревац“.По зиду окачене слике. На већини је филмска дива Брижит Бардо. Људи причају а Шарло нити потврђује, нити демантује, да је француску лепотицу носио на рукама. Био је болничар у париској болници а Брижит је тамо оперисала слепо црево.

- Ја сам био обичан радник а она права дама, лепотица, филмска звезда. Сад живимо сличним животом. И она и ја смо са животињама, псима и мачкама- вајка се Шарло.

Шарлов цимер је Сима Милојевић. Живи у једном собичку док не сагради себи кућицу. Симин отац био је партизан, првоборац, командант Пожаревачког партизанског одреда, Милоје Милојевић. Доцније је имао и високи чин у ЈНА.

- Он је ратовао по шуми, а ја у шуми завршио - закључује Сима.

Сима је радио као електричар у Фабрици сточне хране. Фабрика је пропала, Сима се пензионисао и дошао на „Коњско гробље“. Породица му је и даље у Пожаревцу. Виђају се, повремено.

Човек ти је као коњ

Дневне активности и задатке Сима, Мића и Шарло подједнако деле. Неко нацепа дрва, неко оде по воду, а Шарло, пошто је моторизован, по храну у продавницу у Острову. Дан проводе у Шарловом „дневном боравку“. Због уштеде дрва.

- Не волим да идем у Пожаревац- каже Мића Јулка. - Како кога сретнем, он почне да ми прича своје проблеме. А ја сам од проблема и побегао на „Коњско гробље“.

Вече се спушта на Дунав. Сима пали мали агрегат, тек довољан за сијалицу и телевизор. Спрема се вечера. Док се лонац крчка тројица пајташа испијају чашице „шљивке“.

- Нисмо ми баш потпуно изоловани од света, пратимо дешавања преко телевизије, али је политика овде строго забрањена - каже Мића.

- У ствари, додаје Шарло, ми се овде лепо дружимо. Зими је мало досадно, јер осим нас тројице других људи нема, али је лети забавно. Кувамо рибљу чорбу, дружимо се са викендашима. Често се шалимо. Кад се човек смеје и шали, то га окрепљује.

Мића Јулка важио је за боема и женскароша. Само он зна са колико је жена био али, као прави џентлмен, о томе не жели да прича. - Где су све те жене које су вас кроз живот пратиле, питамо.

- Воле те само док си млад - одговара Мића. Кад остариш сви те забораве, па и жене.

- Човек ти је као и коњ. Док ради, добар је. Кад више не може, следује му „коњско гробље“ - додаје Сима.

- Мислиш да су нам судбине сличне коњским?- пита Шарло. - Па има ту нечега, има, има.

Зима стеже „Коњско гробље“. Шарла, Мићу и Симу греју старе успомене...

извор: НОВИЦА САВИЋ