 |
| Фотогравија Бранке Веддер, новембар 2016. Брдо песка |
ИГУМАН САВАТИЈЕ
Постао сам воскар, правим свеће. Како лепо мирише тамијан који ми је поклонио Игуман, данас, када сам га посетио. Напољу хуји снежна стихија. Био сам до продавнице М. С.; јужна ноћна небеса натмурено - облачна; као да су најављивала смак света. Швајин јаблан се љуљао и својим врхом чисто небо као велика метла - градинара. Враћала ми се слика брегова и села Преко Пека - Бељевине - поглед у даљину испред капије Иве Косиног..
Моја је душа скривена као рана под дебелим завојима... Поразила ме је лаж. И ругоба.Помисао на девојку из Загреба ме повремено такне као врх стреле у груди...
Боже, хвала Ти на свему.
Пре свега, на тренуцима самозаборава, када осећам бескрајну снагу и увереност да могу да изразим оно што носим дубоко закопано у себи... Само времена, времена треба...
Упоредо како расте моја сигурност расте и мој понос...
Нема коментара:
Постави коментар