БЕЛЕШКЕ СА СЕВЕРНОГ МОРА
Tolken
Јуче смо посетили место у коме је * становала годинама са децом, тј. до одласка у пензију. Враћали смо се из Улицехрама, и свратили смо до Е. И тако, возећи се према Транему, ишли смо путем који је вијугао брегом са кога се отварао ванредан поглед на језерo Tolken – овде би требало да дођеш у пролеће, мај – јун, нисам видела нешто лепше на свету! И зато сам заволела Шведску. Било је туробно, само што не почне киша, није се видело далеко као по сунчаном дану. Стигли смо до једне раскрснице, пут је лево скретао према једној протестанској црквици на брегу. Сећаш ли се те цркве, препознајеш ли ове брестове? – упитала ме је. Не. Први пут их видим. – Али слала сам ти фотографије? – Можда си слала М.? Можда си М-у доводила овамо? Да, та црква протестанска, пред којом смо се зауставили, била је на једном брегу, на пар стотина корака изнад раскршћа, видео сам – саграђена је пре сто година, 1918. А делује очувано, као да је саграђена пре двадесетак година... И да ту станем. По повратку у Х. Читао сам Перунове веде, поново, тј. Покушавао сам да читам, али сам у једном тренутку осетио подстицај да нешто забележим о садашњем времену – и писао сам нешто, служећи се алузијама. И тако сам заспао. Сањао сам вероватно више него што могу да се присетим. Сањао сам ** преминулу (пре више од две године) као живу. Иде испред мене и зове ме да ми покаже своју нову кућу. Полазим за њом и улазим у некакав подрум узан и пун мозаика, али не видим ** - она је, заједно са својом ћерком, већ изашла кроз прозор, и уз помоћ мердевина попела се на кров. Довикује ми да дођем горе, ја провирујем кроз прозор, али се не усуђујем да се пењем горе. Јер је прозор висок као кров оне протестанске цркве коју сам видео минулог дана... И тако се будим. Тек пробудивши се у мраку почињем да схватам смисао тог сна. ** нисам сањао дуго, не одмах после смрти. Ни након што смо јој дали по обичајима „годину“. Врло ретко сам је, дакле, сањао, и прилично нејасно. Да ли ми се ** јавила у сновима зато што се коначно њена душа „ослободила“ гроба и винула „горе“, међу звезде, тј. Симболично на кров њене „нове куће“? Можда. Бог да јој душу прости!...
СВАСТИКЕ
Наш комшија звани Стипса,
Звао је свог пса Хитлер,
И имао је две свастике.
Прва жена му је родила три ћерке
Друга је била штиркиња.
Да ли је свом псу наденуо име Хитлер
Због прве или друге свастике?
Умирао је осамдесетих дуго
Од опаке болести:
Чуо сам га како ноћу од болова, јауче.
Јаукао је кроз ноћ Стипса,
Завијао је Хитлер у дну авлије.
И зашто се свега тога сећам
После скоро четврт века,
Далеко од отаџбине,
На Северном мору?
Да ли због свастике
Моје покојне прве жене
Коју сањам последњих ноћи,
Као да се најављује пропаст света?
Сањам је како у поцепаним панталонама
Бежи преко пустих новобеоградских
Раскрница – где? Према новобежанијском гробљу?
Као да може побећи?
Да ли због свастике
Моје друге покојне жене
Која самује на југу Србије
Поред гроба своје млађе сестре?
Или због свастике
ове треће жене (са којом живим, после свега),
Коју никада нећу видети?
Или због слика, које ми се враћају,
Људи , земљака из родног места,
Људи и жена који су некада живели,
И нестали без трага, као комшија Стипса,
У грчевима, или се угасили као пламен свеће
Од дашка поветарца?
Три – или четири свастике,
Рода најмилијег,
Долазе ми тако иако их не призивам
У снове на обалама Северног мора,
На језерима шведским,
И хтеле би нешто да ми кажу –
Али шта?
Шта им је са језицима?
Јесу
ли им језике свезале
сотоне у људском подобију?
Или су их ишчупали нечастивци, зли духови?
Буде ме таласи Северног мора,
Буде ме из страшног јаукања, што допире из комшилука,
Као и арлаукање Стипсиног Хитлера...
(Света Петка, 27. 10. 2018. На југу Шведске краљевине)
* *
КО ЈЕ СВЕ ТО ПИСАО, ЈОШ ТАДА?*
...Теби певам у славу, собо моја, саучеснице у мом тражењу, у мојој судбини, мојој нади. Све је у теби на свом месту, и по старом: књиге, књиге, пуно књига, песничких, оних из теорије књижевности, сликарства, музике, философије.
И теби, грамофону стари, јер си Бетовена и Моцарта, Вивалдија и Скрјабина, доводио на дупљајским колицима преко језера,
из нестварности, пред мене, у моје царство...
И теби, кристална чашо, која чуваш у себи јутарњу росу, пролећну кишу, и бисерну сузу једне шумске речице помешану са мирисом белог багрема на мом радном столу као лековити напитак.
И вама, љубичасти зидови, јер сте имали снаге да на себи носите моје безнадежне погледе и ренесансна плата једног будућег сликара.
И теби, кошуљо моја, од сеоског беза, вежена рукама моје мајке.
И теби, предивни ћилиме, изаткан рукама моје мајке и уз помоћ њених баба, мојих прабаба....
_
*Јесен 1973. Зар ја? Који Ја? (Шведска, 17. Октобар 2018. Поподне) Налазим разне ствари, забелешке у својим свескама, у које сам уносио и такве ствари, као горњи извод. Зар сам ја то писао, онда? И шта о томе, сада, да кажем?
Можда оно што сам забележио у врху те подебље свеске на једној од првих страна (почетком децембра 1973?) : „Песници су, као заљубљени људи, смешни, врло смешни. Нарочито они који се баве врло озбиљним стварима, стварајући рефлексије о ткању живота, непролазности љубави, или о тајни смрти. Песници су смешни, за обичне људе. Иначе, то су ретка и узвишена бића. ..
..
ИСКУСТВО ВАРБЕРГ
Недавно сам посетио Северно море, полазећи из Бораса, Свенљуге правцем реке Етран, преко Уллареда и Варберга (околина на северу), прелепа и пуста каменита обала шведска. Том приликом сам снимио стотинак, чинило ми се непоновљивих слика, верући се по стенама, неописивим, са ниским растињем. Северно море се граничи са Атлантским океаном; нисам планирао да дођем у Варберг ове јесени, већ у неко друго, погодније време, али стигао сам баш када се завршавало бабље лето. Море као да се повукло неколико метара, ту је било плитко. Могло би се ходати читав километар, толико је плитко и провидно, и толико има камења, гранитних облутака. На стотинак метара су се оглашавале дивље пловке, а нешто даље дивље гуске... Било је прекрасно сунчано октобарско поподне, тихо, и учинило ми се да је та пустош и лепота о којој су ми пријатељи раније причали, помало немушто, лепша од њихових описа. Иако сам први пут све то видео, иако нисам провео дуже на самој обали више од два сата – била је то љубав на први поглед, и ја сам покушао да уз помоћ фото-апарата понешто од свега тога сачувам у..... Иако сам све то, кажем, први пут видео, чинило ми се да сам пре много хиљада година долазио и овамо и побегао пренеражен толиком дивљом лепотом приобаља, тишином и хоризонтом, иза кога је била вода, и само вода, читав океан. Скупљао сам шкољке, и облутке, и бацао поглед према врху каменог брега са кога сам могао да видим Врберг у блиској даљини. У повратку сам био ћутљив, можда и сасвим непристојно неразговорљив, возили смо брзо према Свенљуги, и једва сам чекао да стигнемо у стан и да прегледам све фотографије. Било их је преко осамдесетак, уловљених, лепих. Негде на територији општине Фалкенберг започео је један од оних неочекиваних разговора, који су натегнути и разоткривају понекад и неке друге, неочекиване истине. То ме је натерало да се повучем у још дубље ћутање. Чим смо ушли у стан, кренуо сам да преснимавам фотографије у посебан фолдер, рутинска операција, али тада је зазвонио телефон. Јављали су ми, из Србије, о једном злочину који се догодио у нашем селу, у нашој мали. Убили су човека моткама на спавању; не знам да ли ме је та вест помела, или разговор телефонски. Када сам, после тога, покушао да прегледам фотографије у фолдеру, који сам именовао, фотографија није било. Ја сам фотографије, рутински обрисао са фото-апарата, јер изгледа није могао да се поново напаја струјом, као да се самоблокирао. И то је то.
Остао сам без врсних фотографија, не знам ни сам како? И био сам толико тужан због тог баксузлука да нисам знао шта бих са собом. Б. је предложила да идемо, ако сутра буде лепо поново на море (опет у околини Варберга, јер нам је то најближе), али ја за то нисам имао снаге, рекао сам – неком другом приликом. Јер...
Тако се завршио мој први сусрет са Северним морем, скоро трауматично. Да не кажем баксузно...
Белешке из 1973. И коментари из 2018.
Постао сам, изгледа, као она Маца (јунакиња) из кратког Црњансковог романа о Чарнојевићу, која каже да се гади разноразних сплетки и да жели да живи живот. Исто и ја повремено понављам, и кад би ме неко упитао – какав живот да живим, сигурно бих поруменео. Као Маца. Дајући одговор бацио бих се у измишљања. Постао сам неискрен. Мој живот тече не по правилима разума, већ по налогу стихије пролазних осећања. Ја се повијам као жуто витко пруће на кошави ујесен. Љубав све чешће спомињем патетично и гласно, а један мој пријатељ који ме добро познаје понавља:“Е, мој слатки брате, издржи!“
12. Х 73. Дух без страсти, без душе, неплодан је и мутан као кишни новембар, он је рођак смрти и родитељ привиђења...
Ја исувише поједностављујем ствари, ја се понекад оклизнем на кору баналности. Није љубав оно што мислим о њој да јесте. Можда је једино она и спас и пропаст? У великим градовима влада страшна засићеност и нерад, из којих проистичу опуштеност, разврат и куплерајски злодух. Један мој пријатељ тврди да постоји београдска кафана у којој госте забавља цигански оркестар састављен од пет голих циганки... још горе ствари се дешавају по становима наших интелектуалаца... – Па нису велики градови манастири, другар! Покушавам да га зауставим... Оно у шта ређи верују да постоји – љубав – то је.... Једна моја познаница из Студентског Града каже сасвим озбиљно:“Треба започети реално, љубави нема, то је илузија...“
Пре неки дан, кад сам ово прочитао (средина октобра 2018), видим да се свет дубоко сурвао, до дна, и веома се угрувао... Можда ипак треба отићи у неки мали манастир у српским планинама, и завијати са вуковима и шакалима?
Ако нема љубави, има ли смисла постојати као хладан камен обрастао маховином? Вегетирати као црни глог?
Али и црни глог у пролеће процвета.
Суштина човекова се губи, чили као жеља за успехом...
Вучем се од улице до улице, од града до града, од планине до равнице, од завичаја до далеких и туђих крајева са лепим називима и непознатим обичајима, али успеха не налазим, не налазим...
Можда ћу једном бити славан, ако поживим, али шта то вреди у старости? Слава спутава.
Њене су очи (Ж.) светле као рибњак обасјан сунцем и провидне... Ми много говоримо о путовању у Источну Србију (због обичаја) и у Бретањи...
Можда сам ипак срећан, јер још нисам искусио ужас очајања. Он је, кажу страшан...
Мој живот се зауставио нагло, а да не знам зашто ни како. Чујем у пролазу крај излога једне књижаре коментаре непознатих амбициозних момака који разгледајући нове песничке књиге. Ах, ко све не пише песме данас! Ко све не објављује књиге. Демократизација књижевности је анархистички схваћена... (13. ХII 73. ) Јучерашњи дан који ми се због сујеверја учинио изузетним, завршио се горким пијанством. Све што је јуче било важно, данас је сасвим неважно. То још само држи танка као влас косе нит свести...Поноћ је, враћао сам се преко Трга Републике са најтужнијим мислима у глави. Испред споменика ме нека млађа жена заустави:“Млади Достојевски?Откуда ви овде?“ Побегао сам главом без обзира, као од привиђења? Откуд је оно знам? Са књижевних вечери? Неки верују да је песништво магија, и мисле да су дотакли праву истину, иако су сви гени наших лектира, сви пупољци прочитаних књига, и писање, препознавање и лов сензација, ражањ за душу. Око мене нема више никог, сам сам...
_______________________________________
Можда ту баш почиње права поезија?
Одатле треба кренути и у шетњу, и у космос, и на гробље, помишљам (читајући те недотеране фрагменте; зашто сам све то писао?
коме? Да бих заборавио. потписнуо много тога?... Да бих у неким данима и ноћима тескобе и сумње у све, палио белешке? Гледајући у тај пламен. У тај пепео успомена и ужаса, флегматично; као крава у угинуло теле... Не плачући као највећи руски писац Гогољ, док је палио свежђњеве рукописа наставка "МРТВИХ ДУША"), заједно са својим слугом...
Наговорили су га попови да генијачно дело спали, ај, ај!!!
6. април 2023.
* *
Колико је српских књига нестало у бомбарфдовању Народне библиотеке у Београду 1941. године? Много. Много је драгоцених ретких књига смишљено уништено баомардерима фашистичке клике Раја и лудака Хит...* Чије су презиме моји земаци давали својим псима, да их подсећа, на оно што су не само Срби него и многи други народи Европе и света заборавили!!!
________
* Прилог са ју-туба:
Нема коментара:
Постави коментар