Острово надомак Костолца (или) Људи са „Коњског гробља’’
Прича
каже да је пре век и по Григорије Ћирић, паор из Острова, купио парче земље на обали
Дунава. Није Григорију земља требала што ју је мало имао, љубав је била разлог.
Љубав према коњу, Вилману. Закони важе за људе, али и за коње. Аустроугари, онако
„швапски“ педантни, донели су закон који је налагао да се сваки ислужени коњ мора
предати стрводерима. Григорију је било жао верног Вилмана. Зато му је купио оно
парче земље поред реке, ту га је довео, пољубио и оставио. Да сачека своју судбину.
Григоријев
пример касније су следили и други островачки паори са својим остарелим атовима.
А место на коме је Вилман скончао доби име „Коњско гробље“.
-
Волим коње. Некада сам био и члан коњичког клуба- прича Сима Милојевић док у једној
руци, смрзнутим путем носи кофу воде.
-
И, није ово баш право гробље. Само се тако зове- ‘’ коњско“!
Сима,
пензионисани електричар, један је од тројице сталних житеља ‘’ Коњског гробља“.
То место у међувремену је постало викенд насеље. Коња у Острову скоро да више и
нема. На "Коњском гробљу’’ своју судбину чекају- људи.
Миодраг
Јоксимовић, познатији као Мића Јулка, чувени пожаревачки фотограф и дугогодишњи
фоторепортер листа „ Речнарода“ сада на „ Коњском гробљу“ позајмљеним фотоапаратом
слика Дунав, бродове и топољаре.
-
Уморио сам се од људи. Сад сам ту, дружим се са природом и сликам оно што ја хоћу.
Док сам био фоторепортер морао сам да сликам шта су други хтели.
Мића
је у Пожаревцу оставио породицу. Дом му је кућица на самој обали Дунава. У њој су
кревет, улубљена пећ, радио и сијалица везани на акумулатор, и књиге.
-
Није баш да се ни са ким не дружим.Видиш књиге. Са њима најлепше разговарам .
Оставио
сену због Дунава
Мићи
књиге из костолачке библиотеке доноси Шарло, трећи становник „Коњског гробља“. Он
је једини у „ возном стању“- има аутомобил !
Младен
Стојаковић, звани Шарло, Пожаревљанин, цео свој радни век, што је, како каже „само“
четрдесет година, провео је у Француској. Радио је тамо свакакве послове, само не
свој. Јер, Шарло је- авиомеханичар. Из града светлости, Париза, дошао је да живи
на месту где нема струје. Оставио је Сену због Дунава.
-
Одувек сам маштао да имам свој мир. Да живим крај Дунава. Овде сам дошао да продужим
себи живот.
Шарло
је себи на „Коњском гробљу“ изградио други дом, иако има породицу у Пожаревцу и
супругу у Краљеву која га повремено обилази. То су две кућице, лепо уређене.У једној
су „дневни боравак“ и кухиња. Друга је „спаваћа соба“. Греје је шпорет „смедеревац“.По
зиду окачене слике. На већини је филмска дива Брижит Бардо. Људи причају а Шарло
нити потврђује, нити демантује, да је француску лепотицу носио на рукама. Био је
болничар у париској болници а Брижит је тамо оперисала слепо црево.
-
Ја сам био обичан радник а она права дама, лепотица, филмска звезда. Сад живимо
сличним животом. И она и ја смо са животињама, псима и мачкама- вајка се Шарло.
Шарлов
цимер је Сима Милојевић. Живи у једном собичку док не сагради себи кућицу. Симин
отац био је партизан, првоборац, командант Пожаревачког партизанског одреда, Милоје
Милојевић. Доцније је имао и високи чин у ЈНА.
-
Он је ратовао по шуми, а ја у шуми завршио - закључује Сима.
Сима
је радио као електричар у Фабрици сточне хране. Фабрика је пропала, Сима се пензионисао
и дошао на „Коњско гробље“. Породица му је и даље у Пожаревцу. Виђају се, повремено.
Човек
ти је као коњ
Дневне
активности и задатке Сима, Мића и Шарло подједнако деле. Неко нацепа дрва, неко
оде по воду, а Шарло, пошто је моторизован, по храну у продавницу у Острову. Дан
проводе у Шарловом „дневном боравку“. Због уштеде дрва.
-
Не волим да идем у Пожаревац- каже Мића Јулка. - Како кога сретнем, он почне да
ми прича своје проблеме. А ја сам од проблема и побегао на „Коњско гробље“.
Вече
се спушта на Дунав. Сима пали мали агрегат, тек довољан за сијалицу и телевизор.
Спрема се вечера. Док се лонац крчка тројица пајташа испијају чашице „шљивке“.
-
Нисмо ми баш потпуно изоловани од света, пратимо дешавања преко телевизије, али
је политика овде строго забрањена - каже Мића.
-
У ствари, додаје Шарло, ми се овде лепо дружимо. Зими је мало досадно, јер осим
нас тројице других људи нема, али је лети забавно. Кувамо рибљу чорбу, дружимо се
са викендашима. Често се шалимо. Кад се човек смеје и шали, то га окрепљује.
Мића
Јулка важио је за боема и женскароша. Само он зна са колико је жена био али, као
прави џентлмен, о томе не жели да прича. - Где су све те жене које су вас кроз живот
пратиле, питамо.
-
Воле те само док си млад - одговара Мића. Кад остариш сви те забораве, па и жене.
-
Човек ти је као и коњ. Док ради, добар је. Кад више не може, следује му „коњско
гробље“ - додаје Сима.
-
Мислиш да су нам судбине сличне коњским?- пита Шарло. - Па има ту нечега, има, има.
Зима
стеже „Коњско гробље“. Шарла, Мићу и Симу греју старе успомене...
извор: НОВИЦА САВИЋ
