Док
кувам жуте бундеве у лонцу, учини ми се да чујем неку необичну музику,
или пригушени одјек сирене за опасност у даљини. - Да ли и ти чујеш,
што чујем и ја?
Питам млађег сина.
- То је шпорет. Или тај лонац који ври!
Да, то лонац музицира, кркља, пишти, или пара јер лонац има поклопац...
И
онда се сетим наше покојне мајчице Наталије. Седећи крај шпорета на
коме је нешто кувала, у некој паузи, чачкајући десно уво, повукавши
мараму иза ува, упитала би нас? - Да ли и ви чујете то што чујем ја?
Ми бисмо праснули у смех...
Али
она на то уопште није обраћала пажњу него је настављла да слуша, да
чује све боље ту тајанствену музику о којој ми деца нисмо имали појма,
а наш покојни отац је покушавао да се наруга....
Нема коментара:
Постави коментар