HANUKA
Juče sam bila u sinagogi koju danonoćno čuvaju organi bezbednosti. Bila sam u Jevrejskom domu, Opštini, i na groblju sam bila i vratila se kući.
-Čikago je sav u znaku Hanuke – priča Mira koja se pre dva dana vratila sa suprugom Boškom u Suboticu. Tijana nam se udala, pa smo bili na venčanju ...
Žene takve događaje detaljno, slikovito, maštovito, precizno i do milućih insekata ili sićušnih dragulja nižu, da na momenat, povezujući tananost petlje, čvoriće i repiće, plam roditeljstva, verodostojnost sna, treperavosi ozvezdanih milina pamtiš – da nema obezbeđenja.
Šabat, Sveti Nikola, Hanuka, između katoličkog Mikloša i pravoslavnog Bate predparlamentarni izbor, sveto vreme Sveta, zamajavana izmaglica pozornosti.
-Lepa si danas – kaže Ostoja.
Znala sam samo da želelm biti drugačija od drugih dana, da obično vreme preinačeno u predstojeće dogođeno čudo čudesnim osećajem milomiline čuvam
Ništa se nije dogodilo. Poželesmo jedni drugima Šabat Šalom i Hag Sameah, zapitasmo zbog čega plavuše u samoposluzi na kasi otvaraju jogurt. Da li zbog onoga što piše „ovde otvoriti“ ili zbog dve vremešne udovice čije se decenijsko svakodnevno druženje svelo na telefonsko ćaskanje. Sara je Jevrejka u jevrejskom domu. Mileva nije Jevrejka i nijeu tom domu.
Traje to telefoniranje, ali, kao da nešto nedostaje. Kafa, čaj, gledanje u šolju, šetnja sa jednog na drugi kraj ulice. Nije to to – razmišljam. Ja sa svojim malobrojnim prijateljima ne umem telefonom. Drugo je kada pričajući jedni druge u oči ili negde drugde gledamo.
I tako, prođe vreme. Sara i Mileva ili, Mileva i Sara, dve vremešne udovice u najboljim godinama, treba da se vide, druže, gledaju, osveže, okrepe... da se vidimo i budemo viđene ...Tako je to i u anegdoti koju je Brana po izlasku iz sinagoge pričao.
No, one su se srele u ovim smutnim vremenima i svoje male tajne jedna drugoj poverile.
-U svom jevrejskom domu imam ljubav, imam dečka – počela je Sara svoju priču od poverenja. Razgovaramo, milujemo se i sve do jutra pevamo jevrejske pesme ...
Mileva je izvesno vreme ćutala da bi i sama odlučila da sa prijateljicom podeli radost. Kazala je da i ona ima dečka, da razgovaraju, da se miluju i maze i da, obzirom da ne znaju jevrejske pesme, rade ono ...
Šta je to „ono“ nisam nikoga pitala i vukući se polako beogradskim ulicama setila voždovačkog doma u kome nekolicinu naših dragih treba posetiti. Setila sam se i penzionerke čačanske fabrike usisivača koja je poželela da pored otpremnine od svojih dugogodišnjih saradnika dobije na poklon usisivač.
-Šta će ti usisivač? Da si svake godine samo delić uzimala, imala bi ga – kazala joj je prijateljica da bi se iz odgovora dala naslutiti nezaobilazna istina svih naših zabluda. Kazala je da je i više puta sastavljajući deo po deo ređala kalašnjikove umesto usisivača.
MERNA JEDINICA TIŠINE
Jutro je. Januarsko jutro u malom gradu je tiho i gotovo savršeno. Tišina u ušima pevuši stare melodije koje bi se dale sloviti prašinom vremena. Čuje se posve tiho tiktakanje „Insa“ časovnika sa zida iz kog se verovalo da izlazi vreme. Kada časovnik stane i kaže da je sat stao, moja mama bi otvarala staklene dveri starog sata, uzimala ključ, navila i namestila skazaljke, pomerala klatno tiktakavca, vraćala ključ na njegovo staro mesto, zatvarala staklene dveri i kazala da je sada dobro.
Ispod okruglog belog digitalnog zidnog sata, ovde je zidna vaga koja u malom gradu i po mojoj slobodnoj proceni služi za odmeravanje težine vremena. Stoji sa raširenim zelenim skazaljkama i kao da čekajući odabrane namirnice da premeri, blješti i ne pomera se ponad krojačke tačke mernog instrumenta platna.
Vreme, težina i dužina – merne jedinice tišine, iste su i u velikom gradu koji je izmeren brojem stanovnika i bukom iz koje visoko u podnebesje izleće tišina i uvek drugačije čuje.
Ovo je moja tišina – zapisujem. Kako je samo lepa i samo ja je slušam u jedinici vremena, u trenucima iz kojih moja mama nikada neće biti zaboravljena.
Tatjana Cvejin*