PIRAMIDA NA MJESECU: Što skrivaju od nas?!

SRPSKI ARHEOLOG POMERA GRANICE ISTORIJE SRBA

MOGUCA PREVARA ! - Paulovnija se siri po Srbiji - ali ima li tu - MOGU...

EMIR KUSTURICA: Srbi nikad nisu bili robovi

Inisheer - Irish Traditional Music

Amazing Grace Bagpipes - The Snake Charmer ft. Barcelona Pipe Band

Манастир Светог Николе на Озрену – разговор са игуманом архимандритом Га...

Majka i ćerka same u Homoljskim planinama

Kralj i kraljica korida u BiH... (2016.)

Преподобни Јустин Ћелијски - За душом цвећа

Објављено је 05.12.2016.

Музичка подлога: Adagio by Albinoni, Piano performance by George Skaroulis.

*Рукопис нађен у оставштини аве Јустина, писан оловком, на 4 стране белог папира, оловком, брзописом, како је ава обично писао (где су извесна слова повезивана брзим потезом оловке, а нека остајала недописана до краја), па је после скоро увек овакве текстове преписивао познатим краснописом. Овај лирски текст, само "набросак", препун библијско-јеванђелског, православног космизма, унутар Авине новозаветне Логосологије, није преписиван ни исправљан. - На другим мањим листићима његовим, стоји запис оловком: "За душом цвећа" и онда краћи записи, попут овог: "органске материје у листу називамо лисни нерви или лисна ребра. Сви скупа нерви једног листа чине нерватуру листа" итд. (и у загради: Ст. Јаковљевић, Ботаника, стр. 47). - Претпостављамо да овај оглед потиче из доба (пред-у-око-по-ратног) и расположења, кад је настао и текст "Срна у изгубљеном рају" у Философским урвинама, али у ту, од њега самог, сабрану збирку текстова није унет, вероватно јер је остао недовршен. "
------------------------------------------
Помаже Бог браћо и сестре!
Уколико поставите овај садржај на ваш Youtube канал,молимо вас да га поделите у оригиналном издању.Без мењања насловне фотографије,звучног или видео записа,те да у опису истог копирате и овај текст:

"Преузето са Youtube канала СВЕТОСАВСКА ЛЕСТВИЦА"

Двадесети век је један велики Чеп / Белатукадруз

СВЕТЛЕ МРЉЕ

ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА

Достојанство је уваљано

у песак, у беспарицу, у старење

као риба у брашно уваљана.

Мени је својствена леност

привидна, каприс, илузија.

Могу да намиришем неискреност,

а тамо где је она, има и лажи.

Жене привлачи инфузија

врелог семена, украдено воће (флерт).

Кијам, не од прехладе (од дувана).

Позна се одмах штука – курва

у врелом лонцу разврата раскувана...

(Петак, 4. јули 1997. Око 15: 30 ч.)

Летња редакција "Сазвежђа З". Фотографија из циклуса "Седам поза
Велике магазе"

ДАН КАСНИЈЕ

Преварио сам се,

пао сам са неба као падобранац.

Отворио се земаљски рај,

ушао сам у перивој као странац.

Дуго је потрајало неразумевање,

незадовољство и изгнанство.

Ушао сам у Рај кроз пакао,

враћено је достојанство.

Више од достојанства. Крв су

ми пили – анђео и комарци.

Девица, горчина. Самозаборав

и левак од кога подилазе жмарци.

(Субота, 5. јул 1997. Око 9 ч.)

Кучево, Каменолом. Клисура јоргована. Снимак Бранке Веддер

*

Обала висока, стрма. Облик срушен

а сачуван у најдубљим сећањима.

Срезао га је кројач са планине.

И они што дижу ниво реке.

Са врха обале је обухватнији

поглед. Вода је у августу

бистрија од суза. Шљунак

испран светлуца (пирит, злато).

Прибодени су кочићима снопови

конопље што се кисели.

Дечак и јата риба гледају се

нетремице. Вилини коњици слећу

на камење крај плићака,

на кочиће или прутове раките.

Читав свет, у магновењу,

ускрсава са обалом и обликом

сачуваним у дубини заборава.

Спуштањем нивоа реке

нагрђен је предел, опустошен.

Кроз памћење само, сада, тече

тај рукавац богат рибом,

кркушама, кленовима. И натапа

ливаде и леје, мајчину душицу

и босиљак Вечне Баште...

Белатукадруз, песник (снимак Бранке Веддер)

*

Четвртак, 25. јуна 1997. Пробудивши се негде око

пола седам поподне, сам у стану, сетио сам се

некадашњег изгледа обале Пека, у Белилу,

у Мишљеновцу, воденичне ваде, чији је ниво

воде био издигнут читавих десетак метара

изнад нивоа Пека, дрвене ћуприје преко ваде

и низбрдице према северу која се завршавала

рукавцем, који се одвајао од Пека и текао

старим напуштеним коритом паралелно са

током ваде. Према том рукавцу краве су

низбрдицом трчале подигнутих репова

да се расхладе и одбране од ројева мува

и обада. Вода је у рукавцу, смарагдна, била

хладнија од воде у вади, или у реци – зато што

је текла кроз густе сенке врба, јова, хмеља.

Била је пуна риба, које су бежале испред

крављих ногу, или папака свиња, оваца,

ждребади... Годинама је текао тај рукавац,

све док нису почели рушити воденице,

јазове...

Слика која делује аветињски. ЈЕДАН ПРОПАЛИ СВЕТ. (Фотографија Бранке Веддер, Шведска)

*

Повучем фиоку. Пада на под и распрскава се у парампарчад.

Додирнем сијалицу, распрскава се.

Легнем у кревет, као у гроб.

Зажмурим. Ништа не видим неко време.

Затим, почну мрље да навиру.

Светле мрље. Па слике. Нејасне.

Кад чврсто склопим очне капке,

могу да призовем олују, град, але и смрт препелице.

Видим, што никада не видех отворених очију.

Моје гледање и з н у т р а,

мој унутрашњи поглед постаје свевидећи... *

Залазак сунца (и коначни залазак 20. века?). Снимак "Заветина", Мишљеновац (Звижд, 2017)

                          ________

*Много је оних који верују да је Деветнаести век завршен, рецимо, октобра

1917. године. Варају се. Двадесети век је један велики Чеп (Сатане). Деветнаести век

је, можда, имао шансу да из гомиле лажи издвоји истину. Пред деветнаестим веком

стојао је значајан задатак: преуређење света на нов начин. На жалост, у том веку - који

још увек траје и ојачава метафору о Метерниху и Дон Кихоту - нису били коректни

међународни односи јер се народи нису досетили да не треба, како је говорио

Достојевски, "једни другима да сметају и да један против другог сплеткаре. Јер

свака нација живећи за себе, у исто време и самим тим ШТО ЗА СЕБЕ ЖИВИ

– живеће и за друге. (Н. Б. Свака нација даће свој допринос развоју човечанства)".

Могу ли се у ХХ веку завршавати незавршени послови деветнаестог века

безболно и на уштрб бројчано малих народа? Достојевски је јавно поставио питање:

"да ли да десетак милиона радника буде бачено на улицу, или да један милион раје

буде и даље масакриран од Турака. Наводе број, плаше цифрама. Осим тога,

иступају политичари, мудри учитељи: постоје – веле такви – неко правило,

неко такво учење, неки аксиом који каже да је морал појединачног човека,

грађанина, јединке – једна ствар, а државни морал – друга ствар. И, према томе

– оно што је за једно лице, за јединку подлост – то за државу може да буде

израз највише премудрости! То је учење веома раширено и старо, али – нека и

оно буде проклето. Што је најважније, нека нас не плаше цифрама. Нека тамо у

Европи буде како хоће, у нас пак нека буде другачије. Боље је веровати да се срећа

не може купити злочинима него бити срећан и знати да си дозволио злочин.

Русија никад није знала да створи свога Метерниха или Бисконфилда, напроотив,

она је за све време свог европског живота живела не за себе него за друге, она је

живела за "општељудске интересе". И, стварно, било је случајева у току ових

двеста година кад се она некако и трудила да створи свога Метерниха, али на

крају је увек испадало да је руски Метерних био Дон Кихот који је још више

задивљавао Европу. Дон Кихоту су се, разуме се, смејали, али сада је наступио

час, и Дон Кихот више не засмејава него почиње да плаши. Ствар је у томе што

је он, нема сумње у то, разумео свој положај у Европи, и више нема намера да се

бори против ветрењача. Али, он је и даље онај верни витез, а то је оно што њих

ужасава. " (...) - Ф. М. Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА, 1877 – 1881, 

Партизанска књига, Београд, 1982, в. стр. 43 – 56

        = из необјављених рукописа српских песника (коначна верзија)

Mesija je otkriven

Proročanstvo starca Jone o Trećem svetskom ratu

Имај на уму, од Бога немамо никог ближег - Преподобни Симеон Жилнин

Pronašao je bijelu kutiju skrivenu u snijegu.Ni sam nije mogao vjerovati...

SPOMEN PARK MELNICA 2016

Објављено је 26.01.2016.

SPOMEN PARK 2016 MELNICA.
Od turske vladavine do današnjih dana, u ratovima stradalo mnogo Melničana.

Atanasije Jevtic o Prepodobnom Avi Justinu - Ziv covek Boga zivoga

Објављено је 31.12.2012.

Еп. Атанасије Јевтић - О Преподобном Ави Јустину Ћелијском као жив човек Бога живога.

BALKANSKA MAFIJA NEKA DOBRO POGLEDA OVAJ SNIMAK

Објављено је 11.03.2017.

REGION SE KLANJA KRALJU! - Vucic postaje najmocniji covek na Balkanu!

Објављено је 23.06.2017.

ШЕСТ ПЕСАМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

                            ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ

Чист папир је једино бојно поље које је још преостало, перо

једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се показује

на празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци они

песници који своју храброст показују на том пољу с тим оружјем.

Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који

излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући

и певајући без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слобода

постаје поезија сама по себи, као што сведочи ова најновија зиданица

од цигли-речи.

                                                    Матија БЕЋКОВИЋ

ИВАНОВ ЗАПИС, Звижд, атар села Мишљеновац, почетком лета 2017. Фото Сазвежђе З

________________________


ЛЕТИНА

Већ неколико миленијума разна наклапала
Мрсе да је поезија у кризи.
(Ако треба нешто да мрсиш,
Мрси косу.)
Имај на уму да свет не почиње с тобом,
Не очајавај,
Има добрих књига стихова.
Летина се скида под јесен,
А песма када узри, падне сама.

НИЈЕ РЕД

Песма је одлична кад све посечеш.
Стихове треба сећи као репу!
Најгоре је кад ме спопадне туга,
Кад постанем болећив
Па хоћу да оставим неки глупи стих,
А чим ту одлику има, то и није стих.
Поред празног стиха ваздан си жедан.
Онај Че виси ми над главом,
Али, и он схвата да сам их ја родио.
Свако најбоље зна своју муку.
Није проблем да одсечеш стих-два,
Али шта посадити на празном месту?
Није ред да се тај простор запарложи.
Смејаће се свет.
Не могу сузама заливати тврде стихове.
Не могу, јер сам све исплакао,
Не могу више да их о(т)копавам и закопавам,
Не могу ни да теглим,
Не могу, прекинуће се сајла којом је песма затегнута,
Не могу више са њима да се мучим,
Не могу џаба да кулучим,
Не могу ништа да докучим.
Не могу да се смрзавам међу стиховима
Који ништа не покривају.
Бољи сам са мачем
Или кад укрстим.
Најбоље је први стих кад убодеш,
После иде некако.
Ако у тој башти не расту прави стихови,
Мењај начин обраде,
Нешто додај, нешто одузми.
Ако опет не иде, купи књигу.


ЗАШТО

Ти који си прошао овај свет,
Који си са знатижељом отишао,
Који си спознао Бога Оца,
Сада с њим разговараш.
Тешка питања су на столу.
Цептимо у предворју.
Преслишавамо се
Шта ће са нама бити.
Ниоткуда одговора нема,
А рекоше да човек је цео свет.
Због чега човеку не пружисмо руку,
Зашто смо прстом на човека показали,
Зашто смо човека потказали,
А ништа себи нисмо доказали?

Фото Сазвежђе З

МАЂИОНИЧАР

Целе ноћи сам журио да устанем
Како бих зором поред Нишаве песму ухватио.
Ако то не учиним на време,
Претекне ме славуј,
Па по највећем сунцу
Морам из рукава песму да вадим,
Као мађионичар зеца или белог анђела.
Без велике муке, нико не пева лепо.

МИНИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ

Американци не пишу добру поезију.
Њих интересују бомбе.
(Ни Чарлс Симић није отишао у Америку због поезије.
То га је снашло после.)
Сви врхунски амерички песници су постали то
Када су се вратили у прапостојбину, у Европу.
(У Енглеску, Француску, Италију, и у Немачку, мало ко.)
То није случај са руским, јапанским и кинеским или индијским
песницима.
Они су врхунски и када за њих нико из осталог света ништа не зна.
Американци су склони подвалама.
Они су смислили да је све поезија.
Српски сељаци би писали добру поезију
Кад не би гледали преко плота.

ИСТОРИЈА И ШЉИВЕ

Историја се просто отресе неких мисли,
Као када Боњинчани тресу шљиве.
Најпре попадају црвљиве и скапане,
Ту не треба неки већи потрес.
Њих покупе прасићи.
За оне здраве, треба времена да сазру.
Постоји и рад историје на црно.
На крају, када се преједе,
Све поврати.
И све дође на своје место.
Нестане.

          = извор: из нових, објављених књига српских песника. - Стојан Богдановић: ЗИД, 2016.