ШЕСТ ПЕСАМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

                            ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ

Чист папир је једино бојно поље које је још преостало, перо

једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се показује

на празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци они

песници који своју храброст показују на том пољу с тим оружјем.

Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који

излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући

и певајући без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слобода

постаје поезија сама по себи, као што сведочи ова најновија зиданица

од цигли-речи.

                                                    Матија БЕЋКОВИЋ

ИВАНОВ ЗАПИС, Звижд, атар села Мишљеновац, почетком лета 2017. Фото Сазвежђе З

________________________


ЛЕТИНА

Већ неколико миленијума разна наклапала
Мрсе да је поезија у кризи.
(Ако треба нешто да мрсиш,
Мрси косу.)
Имај на уму да свет не почиње с тобом,
Не очајавај,
Има добрих књига стихова.
Летина се скида под јесен,
А песма када узри, падне сама.

НИЈЕ РЕД

Песма је одлична кад све посечеш.
Стихове треба сећи као репу!
Најгоре је кад ме спопадне туга,
Кад постанем болећив
Па хоћу да оставим неки глупи стих,
А чим ту одлику има, то и није стих.
Поред празног стиха ваздан си жедан.
Онај Че виси ми над главом,
Али, и он схвата да сам их ја родио.
Свако најбоље зна своју муку.
Није проблем да одсечеш стих-два,
Али шта посадити на празном месту?
Није ред да се тај простор запарложи.
Смејаће се свет.
Не могу сузама заливати тврде стихове.
Не могу, јер сам све исплакао,
Не могу више да их о(т)копавам и закопавам,
Не могу ни да теглим,
Не могу, прекинуће се сајла којом је песма затегнута,
Не могу више са њима да се мучим,
Не могу џаба да кулучим,
Не могу ништа да докучим.
Не могу да се смрзавам међу стиховима
Који ништа не покривају.
Бољи сам са мачем
Или кад укрстим.
Најбоље је први стих кад убодеш,
После иде некако.
Ако у тој башти не расту прави стихови,
Мењај начин обраде,
Нешто додај, нешто одузми.
Ако опет не иде, купи књигу.


ЗАШТО

Ти који си прошао овај свет,
Који си са знатижељом отишао,
Који си спознао Бога Оца,
Сада с њим разговараш.
Тешка питања су на столу.
Цептимо у предворју.
Преслишавамо се
Шта ће са нама бити.
Ниоткуда одговора нема,
А рекоше да човек је цео свет.
Због чега човеку не пружисмо руку,
Зашто смо прстом на човека показали,
Зашто смо човека потказали,
А ништа себи нисмо доказали?

Фото Сазвежђе З

МАЂИОНИЧАР

Целе ноћи сам журио да устанем
Како бих зором поред Нишаве песму ухватио.
Ако то не учиним на време,
Претекне ме славуј,
Па по највећем сунцу
Морам из рукава песму да вадим,
Као мађионичар зеца или белог анђела.
Без велике муке, нико не пева лепо.

МИНИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ

Американци не пишу добру поезију.
Њих интересују бомбе.
(Ни Чарлс Симић није отишао у Америку због поезије.
То га је снашло после.)
Сви врхунски амерички песници су постали то
Када су се вратили у прапостојбину, у Европу.
(У Енглеску, Француску, Италију, и у Немачку, мало ко.)
То није случај са руским, јапанским и кинеским или индијским
песницима.
Они су врхунски и када за њих нико из осталог света ништа не зна.
Американци су склони подвалама.
Они су смислили да је све поезија.
Српски сељаци би писали добру поезију
Кад не би гледали преко плота.

ИСТОРИЈА И ШЉИВЕ

Историја се просто отресе неких мисли,
Као када Боњинчани тресу шљиве.
Најпре попадају црвљиве и скапане,
Ту не треба неки већи потрес.
Њих покупе прасићи.
За оне здраве, треба времена да сазру.
Постоји и рад историје на црно.
На крају, када се преједе,
Све поврати.
И све дође на своје место.
Нестане.

          = извор: из нових, објављених књига српских песника. - Стојан Богдановић: ЗИД, 2016.