Боље да пропадне једно село него обичаји у њему. Посвећено Бескрајном албуму ...
...Архипелаг Белатукадруз
РУЗМАРИН
недеља, 14. мај 2017.
субота, 13. мај 2017.
ТАРТУФ / Александар Лукић
Александар Лукић
ТАРТУФ
Вађење тартуфа из земље: занат
поручен за песника неукалупљивог.
Незамислив свет: на дохват руке.
Духовни афродизијак - исповеда.
Природа добро нађубрена. Од себе.
Посао једнак политичкој завери. Изучен.
О рамену торбица за ту прилику шивена.
Гомољаче у торбицу. Земаљски дијаманту:
лов почиње у тунелу шуме. Срећна познанства.
Залеђе шуме, крије: велики мозак.
За јачање мушкости: делотворан.
На мах. Помама за женскињем.
Дивљи вепрови грокћу и пене из уста,
сапуницу за бријање, од тартуфа, током парења.
 |
| Хоризонт кумулуса, Врата Звижда |
А кад мину сласти, истом жестином рију
подземно злато што расте и дебља
у мрежи жилица листопадног дрвећа -
топола, храста, леске: пуна вршка.
Мој верни пас истуреном њушком као да је
у питању пушка на готовс, трчи шумом да
нањуши: окружење српско. Без превида.
Ја представљам окорелог дисидента:
надгледам докле смо стигли. Потпуно.
Бели па црни тартуф одмах за
насипом уз реку ископа кучка.
Откопај афродизијак, малена,
берба је почела. Торбица зева.
Торбица зева: плућно крило.
Тартуф сезонски: старца усправио.
Дисидент наш: волујска жила друштва.
Не гледа кроз прсте. Ах, ти тартуфи,
одавде убрани, на какав блуд већину наводе.
Законом уредити тартуфарска посла.
Кроз зубе цеде посланици иницијативу.
У глас, па још и на бис, траже нормативу.
Образи црвени: дечје дупенце.
На шта изађе прича о тартуфима.
= из необјављених рукописа српских песника
 |
| Трешње на Вратима Звижда |
уторак, 11. април 2017.
Slobodan Trkulja - "Hendrix gajde" LIVE
Објављено је 24.09.2015.
ZA NESTRPLJIVE - nejbolji deo je od 7:40 pa nadalje (tada na gajdama neverovtno inerpretira zvuk električne gitare)
недеља, 11. децембар 2016.
ИГУМАН САВАТИЈЕ / Белатукадруз
 |
| Фотогравија Бранке Веддер, новембар 2016. Брдо песка |
ИГУМАН САВАТИЈЕ
Постао сам воскар, правим свеће. Како лепо мирише тамијан који ми је поклонио Игуман, данас, када сам га посетио. Напољу хуји снежна стихија. Био сам до продавнице М. С.; јужна ноћна небеса натмурено - облачна; као да су најављивала смак света. Швајин јаблан се љуљао и својим врхом чисто небо као велика метла - градинара. Враћала ми се слика брегова и села Преко Пека - Бељевине - поглед у даљину испред капије Иве Косиног..
Моја је душа скривена као рана под дебелим завојима... Поразила ме је лаж. И ругоба.Помисао на девојку из Загреба ме повремено такне као врх стреле у груди...
Боже, хвала Ти на свему.
Пре свега, на тренуцима самозаборава, када осећам бескрајну снагу и увереност да могу да изразим оно што носим дубоко закопано у себи... Само времена, времена треба...
Упоредо како расте моја сигурност расте и мој понос...
понедељак, 14. новембар 2016.
Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? / Белатукадруз
13.август 1971.*
Све је свечано
ту и памти се сваки трен,
Шум таласа,
мост, трешње црне,о Тројичину-дне,
Жути се ограда
моста, жути, ко процветали дрен,
Све је уронило
у древност, у сутон, у сен.
Своја снажна
сидра бацило је време,
Дубоко у
поноре древности, срушеног.
Ново време и
пустош навалили су своје бреме
И на костуре, гробове без белега. Из загушеног
Света шири се и трулеж стабла овог века
Који је успео
да удави, убије, сатре, загуши
Више људи него
сви ратови минулих столећа!
Али зар је век
крив? Време? Зар за то није
Крив отров у срцу безобзирних, отров у души
Сатрапа, крвника,
болесника - удруженог смећа?
Да ли то Бог
говори (у мени) : кад помислим:
« Нећу да се
предам и ако ме душмани свежу!»
Винућу се у
простор, иза циљева, изнад долина жеља,
И у вечној
помрчини ја ћу да синем,ко обнова, и равнотежа.
Покушаћи оно
немогуће: да игноришем време.
Да преварим лешинаре, уходе, шпијуне. И ако ми успе,
Поставићу нове параметре, васељенске теореме....
Ако зауставим да у шумама лешинари време...
____________________
* Рећићу само ово: ове стихове (ако су то уопште некакви стихови!) нашао сам на крају једне свеске - бележнице од стотинак листова испуњене свакојаким стварима, исечцима, фотографијама, записима младића који је напунио двадесету годину живота, и ушао у прве месеце двадесет и прве године. То је написано на претпоследњим листовима те бележнице. Не, нисам помишљао да то штампам, публикујем,учиним јавним, јер ми се чинило доста невешто.
Али сам на страници испред тих стихова,пронашао и једну своју фотографију,снимљену на заветини о Тројичину дне, у суседниом влашком селу на Пеку, Љешници, где сам одлазио са мојом сестром, рођаком Љубом (будућом учитељицом). И заборавио сам да нас је те вечери, тамо на заветини, фотографисао пок. Бранко Стевић, поштар и фотограф. И да то нисам прелиставао, тако би и остало. Такав сам био на крају своје двадесете године. Моја сестра је говорила да сам леп, а ја сам у себи мислио ... мушка лепота? Шта је то? Жене су лепе (ако су заиста лепе). А што се тиче стихова - много су патетични, датовани су - тај број се многима не допада, заобилазе га, избегавају... можда ми се крај те "песме" допао: "Али сачекајмо да се испилим из љуспе!..." Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? Боље да неко други на то питање одговори... (13. 11. 2016, око 21:46) Ови стихови би могли да буду "посвећени" мојој сестри Љ. Свим мојим сестрама - живим и упокојеним. А фотографија, ко фотографија. Документ (или екслузивност за ловце на заборављене ствари?) ....
 |
| То је та фотографија |
Пријавите се на:
Постови (Atom)