“Novosti” u poseti rodnom selu Živojina Mišića: Malo selo ponosno na velikog vojvodu

 Selo Struganik, podno Maljena, u opštini mioničkoj,
postalo je širom sveta slavno po vojvodi Živojinu Mišiću, briljantnom
strategu, kreatoru taktike Kolubarske bitke, velike pobede srpske vojske
nad austrougarskom armadom u Prvom svetskom ratu. Živojin, najmlađe,
trinaesto dete Radovana i Anđelije, miljenik roditelja jer je bio
najmanji u porodici, stasao je u vojskovođu koji je doprineo tome da
mala srpska kraljevina na kolena baci moćnu žuto-crnu carevinu.

Miodrag Mišić ispred vojvodine rodne kuće
Danas u malom Struganiku ima 12 kuća Mišića. Prezime
su, kaže predanje, dobili po Miši Kaljeviću, koji se davno prvi doselio
iz Crne Gore, iz sela Tepci, pod Durmitorom. Do rodne kuće vojvode
Živojina Mišića, koja je i muzej, vodi jedva prohodan seoski put, pun
rupa, kao da je bio na nišanu austrougarske artiljerije. Na vratima
katanac. Na kapiji telefon Turističke organizacije Mionica, da namernici
pozovu kustosa, da dođe iz varošice. O muzeju se, doskora, starao
Miodrag Mišić, najbliži vojvodin potomak u Struganiku.

-
Nikola, najstariji brat Živojinov, bio je moj čukundeda - objašnjava
Miodrag. - Ima nas Mišića u Beogradu, Kragujevcu. Kažu, ima ih i u Nišu.
Ali, nisu nam svi familija, već samo oni koji slave Tomindan, čija se
ikona nalazi i u vojvodinoj rodnoj kući.

Nebrojeno
puta Miodrag je posetiocima muzeja nadahnuto pričao kako je Živojin
učestvovao u svim srpskim ratovima od 1876. do 1918. godine. Triput bio
penzionisan, pa vraćan u vojnu službu, kad je to otadžbini trebalo.
Komandovao je Prvom armijom u Kolubarskoj bici i prilikom proboja
Solunskog fronta. Predavao strategiju na vojnoj akademiji. Bio načelnik
Vrhovne komande. Imao sijaset srpskih i stranih odličja.

-
Niko u familiji, posle Živojina, nije odabrao profesionalni vojnički
poziv - kaže Miodrag. - Eto, moj unuk, ćerkin sin Bogdan, upravo
dobrovoljno služi vojsku u Valjevu, baš u kasarni koja nosi ime njegovog
slavnog pretka - „Vojvoda Živojin Mišić“, kojim se ponose Struganik,
Mionica, cela Srbija.

U
Struganiku, u vojvodinoj familiji imaju samo jednog Živojina Mišića.
Sedamnaestogodišnjak, učenik trećeg razreda Tehničke škole u Valjevu,
koji živi nedaleko od rodne kuće slavnog vojvode, ime je dobio po želji
oca, Miroslava Mišića.
- Rešio sam da sin ponese ime našeg znamenitog
pretka - kaže Miroslav. - Nisam o tome nikome pričao, a kad se sin
rodio, kum je na papiru napisao pet imena. Na prvom mestu bilo je -
Živojin!

A Živojin, koji nosi ime čuvenog vojskovođe, svakog dana iz Struganika putuje 35 kilometara u školu u
Valjevo. Nije mu teško, kad se vrati, da roditeljima pomaže u svim poslovima na imanju - ore, kupi seno, vozi traktor...

-
Dok sam išao u Struganik u školu, često mi je učiteljica govorila da
učim, da ne bih obrukao vojvodu - kaže uz osmeh Živojin. - To su mi
kasnije pričali i nastavnici u mioničkoj školi. Sad isto mi kažu i
profesori u Tehničkoj školi u Valjevu. Učim, trudim se da ga ne obrukam.
Pojedini drugovi zovu me „vojvoda“. Ime ne bih menjao ni za šta na
svetu.

Često, veli Živojin, ode do rodne kuće svog slavnog imenjaka. Da se podseti čije ime nosi. Vojvodina kuća
pod zaštitom je države, kao primer narodnog graditeljstva prve polovine
19. veka. Muzejska postavka sadrži njegove brojne lične predmete -
sablju, durbin, ordenje. U dvorištu su vajat, magaza, mlekar...

Most u Mionici na kojem je vojvoda Mišić zaustavio zbeg
- Ponosan sam što je moj unuk nasledio ime takvog junaka - kaže Slobodan Mišić. - On je naša dika, siguran sam da će imenom i prezimenom uzdignute glave ići kroz život. A kakav je čovek
bio vojvoda, svedoči i događaj kad je u Mionici sprečio bežaniju srpske
vojske...

„Vojnici! Deco! Stanite!
Uspravite se! Okrenite lice neprijatelju!“ Tim rečima Živojin Mišić
zaustavio je na mostu preko reke Ribnice u Mionici rasulo Prve srpske
armije, na čije je čelo bio postavljen umesto ranjenog i bolesnog
komandanta Petra Bojovića. Panični zbeg vojske i naroda u trenu je
pretvorio u organizovano odstupanje, da bi samo dve nedelje kasnije u
Kolubarskoj bici briljantnom taktikom pobedio neuporedivo jaču
austrougarsku vojsku i dobio čin vojvode.

PRIZNAT OD VELIKIH SILA

-ŽIVOJIN
Mišić je priznat od velikih sila kao jedan od najvećih vojnih stratega
20. veka - kaže Miodrag Mišić. - Njegova taktika, primenjena u
Kolubarskoj bici, i danas se izučava na čuvenim vojnim akademijama širom
sveta. A kad sam u gimnaziji učio istoriju, Prvi svetski rat bio je tek
pomenut, o Živojinu i ostalim srpskim vojvodama nije bilo ni pomena.
Verovatno zato jer je Josip Broz, u Kolubarskoj bici, bio kaplar
austougarske vojske. Ali, o Živojinu mnogo sam saznao od roditelja i
starijih Mišića, pa i to da je zahvaljujući njemu Mionica ukazom kralja
proglašena za varošicu...

ĆERKE I SINOVI
Živojin je bio oženjen Lujzom iz Beča, čiji
roditelji nisu bili oduševljeni zetom. Imali su tri ćerke (Eleonoru,
Olgu i Anđeliju) i tri sina, koji nisu imali potomke. Radovan i
Aleksandar učestvovali su kao oficiri u Prvom svetskom ratu, a najmlađi
Vojislav je u to vreme bio maloletan.

-Zadesila ih je kasnije tragična sudbina. Najstariji Radovan je zarobljen u
Drugom svetskom ratu i deportovan u logor u Nemačkoj, gde je umro 1943.
godine. Aleksandar, pripadnik Ravnogorskog pokreta, u Struganiku se
lažno predstavio kao Draža Mihailović, da bi ga spasao od Nemaca, te je
sa prijateljem, Slovencem Ivanom Freglom, uhapšen i novembra 1941.
godine streljan u Valjevu. Najmlađi Vojislav otišao je u partizane, ali
je za vreme Informbiroa bio na Golom otoku. Umro je 1974. godine u
Beogradu - priča Miodrag Mišić.

“Novosti” u poseti rodnom selu Živojina Mišića: Malo selo ponosno na velikog vojvodu | Reportaže | Novosti.rs

Трећа Србија предаје листу за Београд, Протић кандидат за градоначелника - Правда

BEOGRAD – Politička organizacija Treća Srbija predaće
izbornu listu – „Treća Srbija – Za sve vredne ljude“ za lokalne izbore u
Beogradu u četvrtak, 13. februara u 11 časova, najavljuju u ovoj
organizaciji.

Kandidat te liste za gradonačelnika Beograda je predsednik Treće
Srbije Aleksandar Protić. Do ulaska u politiku, Protić je bio član grupe
Beogradski sindikat.  Treća Srbija je najavila da će na gradske, kao i
na republičke izbore izaći samostalno.

Izvor: Pravda

Трећа Србија предаје листу за Београд, Протић кандидат за градоначелника - Правда

Трећа Србија на изборe иде самостално

Андреј Фајгељ

БЕОГРАД – Трећа Србија ће на наредним изборима наступити самостално  – најавили су данас из ове странке.

-Нико не постоји ко није 20 година присутан на политичкој сцени
Србије и није показао шта зна или не зна да ради. Мали предузетници
немају некога ко их заступа, нити  интернет заједница или они који су
поштовали државу и на пример плаћали ТВ претплату. Они до сада нису
имали адекватног заступника. Ми нудимо другачији начин бављења политиком
– рекао је потпредседник Треће Србије Мирослав Паровић на конференцији
за новинаре.


Према речима Паровића, само у Београду и Новом Саду има 10.000 људи
који извозе софтвер што доноси  више од целокупног извоза малина из
Србије.


-Ми у Србији иако имамо овакве параметре у овој области, немамо
уопште законску регулативу која то регулише. Практично та фирма мора да
отвори оф шор компанију да би радила софтвер. Ту је и недостатак
инфраструктуре, док неке земље имају уставну обавези да сваки грађанин
има приступ интернету, код нас то није случај. Наш циљ је да се направи
једна јака и моћна интернет инфраструктура у Србији – рекао је Паровић.


Један од циљева Треће Србије је промена закона о банкарском систему
како би се малим и средњим предузећима омогућило кредитирање.


-Једино банке дају микрокредите, а услови банака су гори од оних које
нуде зеленаши. Желимо дати Србију у руке онима који ће за кратко време
од Србије направити јаку и моћну државу – рекао је Паровић.


Андреј Фајгељ један од потпредседниа Треће Србије упозорио је да влада апатија.


-Људи нису такви не јер су покварени, већ јер су мудри и након више
деценијског искустава су се уверили да је тако за њих најбоље. Србију
воде исте посткомунистичке гарнитуре из 90-тих или још горе,
комунистичке гарнитуре. Трећа Србија доноси смену генерација у Србији –
рекао је Фајгељ.


Александар Протић, иначе члан бенда Београдски сидикат, подсетио је
на наше баке и мајке „које су нас васпитавале да будемо бољи људи“.


-Све оне вредне у овој држави треба да препознамо, охрабримо и подржимо  -  рекао је Протић.




Трећа Србија на изборe иде самостално - Правда

Profesorka: Nisam zavela učenicu

U VIŠEM javnom tužilštvu u Novom Pazaru u četvrtak su
saslušane Nataša Prtinac (40), profesorka u ovdašnjoj gimnaziji, koja
je pre dva dana uhapšena pod sumnjom da je počinila krivično delo
obljube zloupotrebom službenog položaja, i Nezrina Čeli (34),
nezaposlena frizerka, koja je osumnjičena za krivično delo trgovine
ljudima i zavođenje i seksualno iskorišćavanje maloletnog lica.

Viši sud u Novom Pazaru odredio je, na predlog Višeg tužilaštva, pritvor do 30 dana Nataši Prtinac i Nezrini Čeli.

Nataša Prtinac

Prema nezvaničnim informacijama, Nataša Prtinac i
Nezrina Čeli odbacile su sve optužbe i negirale bilo kakvu povezanost sa
krivičnim delima koja im se pripisuju. Profesorka se tokom saslušanja
sve vreme pitala: šta je razlog da se njena bivša učenica T. P., koja je
optužuje za seksualno iskoirišćavanje, sada prema njoj tako ponaša i
tvrdila da je nije zavela.

Hapšenje profesorke likovnog vaspitanja Nataše Prtinac, inače u ovom kraju
poznate slikarke, i tvrdnja njene bivše učenice T. P. (21) da je
profesorka zavela još kada je bila u drugom razredu gimnazije
(maloletna) i da je četiri godine seksualno iskorišćavala i ucenjivala,
kao i sumnja da je u lezbijsko orgijanje, koje se odvijalo u
profesorkinom ateljeu i u stanu njene prijateljice Nezrine Čeli,
uključeno još bivših učenica, izavali su ogromno uznemirenje u Novom
Pazaru.

Svi sada čekaju šta će reći istraga koja tek počinje i koja će, zbog specifičnosti cele situacije, biti
vrlo komplikovana. Do tada, javnost u Novom Pazaru je podeljena. Jedni
brane profesorku i tvrde da je žrtva nameštaljke i osvete, dok drugi
ističu da ih ništa nije iznenadilo i da profesorka Nataša uopšte nije
krila svoje seksualno opredeljenje i da se i na javnim mestima „mazila“ i
ljubila sa svojim prijateljicama.

Policija je zaplenila telefone i kompjutere od obe uhapšene, pa će se verovatno i
posle njihovih pregleda znati nešto više o lezbijskoj aferi koja je
uznemirila Novi Pazar.

Uhapšenu profesorku u četvrtak su, protestom ispred Višeg tužilaštva, branili učenici
gimnazije čiji je ona razredni starešina. Oni su tvrdili da je Nataša
Prtinac savršen profesor, dobar čovek i da se prema njima majčinski
ponašala. Izrazili su sumnju da je počinila delo koje joj se stavlja na
teret i da, i ako je bilo neke veze sa bivšom učenicom T. P., nije bilo
prisile u tome.

U porodici devojke koja je prijavila da je seksualno iskorišćavana, u četvrtak su odbijali svaki
razgovor zbog istrage koja je u toku. U gimnaziji nisu ništa hteli da
komentarišu dok ne dobiju zvanične informacije iz suda i tužilaštva.

Učenici brane razrednu "kao svoju majku"

SUPRUG: TALAC DETETA KOME JE POMOGLA

SUPRUG uhapšene profesorke, poznati novopazarski slikar Reško Prtinac, u
četvrtak je izjavio da smatra da njegova supruga nije kriva i da je
žrtva osvete i talac T. P., kojoj je mnogo pomogla kada je prolazila
kroz težak period u životu.

- Kad jednom detetu pomognete, kad dozvolite da vam se približi onoliko koliko je to,
naravno, zakonom dozvoljeno, pomognete da prevaziđe svoje krize, onda
bukvalno postajete žrtva. Ceo grad zna ko smo i da je moja supruga svako
dete gledala na isti način, da smo svakome želeli da pomognemo. Kroz
naš atelje i kroz našu kuću prošlo je milion dece, pa zar mislite da bi
neko svoju karijeru ugrozio tako - kaže Reško Prtinac, naglašavajući da
je devojčica pokazivala neku vrstu posesivnosti i da je profesorka htela
da je skloni od sebe.

Profesorka: Nisam zavela učenicu | Hronika | Novosti.rs

Štit od laktaroša

 REKLAMNI MINUT * Šta znači reklamni minut za promociju kulture?
- To je inicijativa da se u zakone o medijima i oglašavanju ugradi jednostavan mehanizam koji bi obavezivao sve emitere da na svaki reklamni blok dodaju jedan minut reklama u kojem bi se promovisali i domaći filmovi, pozorišne predstave, koncerti, izložbe i druge kulturne manifestacije. Nazovimo to „reklamni minut za kulturu“. Emitere to ne bi ništa koštalo, ne bi se „zalazilo“ u njihov zakonski propisan reklamni blok, a srpskoj kulturi bi to bila ogromna pomoć. Jer, država ulaže ogroman novac za proizvodnju umetničkih dela a neka su, kao film, pa i predstave, izuzetno skupa. Potencijalni korisnici tih programa nisu uopšte informisani da ta dela postoje. Na sastanku Skupštinskog odbora za kulturu sa članovima RRA upitao sam da li znaju koja su dva, veoma solidna srpska filma, trenutno u bioskopima. Niko nije znao, jer ti filmovi uopšte nemaju TV reklamu, i na kraju će možda ostvariti samo deset odsto svog bioskopskog potencijala. Na tome svi gube, i autori, i država koja je te filmove podržala sa značajnim novcem.

NE treba od vlasti očekivati da bude svesna važnosti kulture bez našeg kontinuiranog insistiranja i podsećanja da je kultura mnogo širi pojam od umetnosti, da određuje sve sfere života - politički, društveni, moralni i mentalni ambijent, kućno vaspitanje, i da čak utiče i na psihičko zdravlje nacije - kaže za „Novosti“ filmski reditelj Srđan Dragojević, poslanik Socijalističke partije Srbije, koji je u parlamentu tokom prošle godine pokrenuo mnoga važna pitanja vezana za ovu oblast.
* Kao neko ko je po zanimanju i diplomirani psiholog, kako vidite vezu između kulture i mentalnog zdravlja ljudi?
- Ući ću u „zonu“ trivijalnog - mala TV reportaža iz bolnice u Prokuplju, gde su prvi put umesto belih čaršava stavili posteljine u boji, kroz svedočenje pacijenata pokazala je da prisustvo boje dobro utiče na njihovo zdravlje. Ne kažem, veoma je važno da li je i koliko četnički pokret bio antifašistički, ali važno je i ovo - obične, male, ljudske stvari. A čaršavi u boji, i to je kultura. Još „veća“ kultura je da se ljudima širom Srbije omogući da besplatno legalizuju svoje objekte, i da se pritom obavežu da će morati da omalterišu i okreče svoje fasade. Jer, mnogobrojne interdisciplinarne studije socijalne psihologije, arhitekture i prostornog planiranja svedoče o tome da se u velikoj meri smanjuju alkoholizam, nasilje u porodici, i da raste zadovoljstvo životom u sredinama koje su uređene i oplemenjene. To je takođe važno pitanje kulture.
Evo još jednog primera - naši granični prelazi ne samo što su štrokavi, nego su bezlični i ružni. Zamislite sad da svaki taj prelaz u arhitekturi i dizajnu sadrži i specifične elemente regije naše zemlje, ili da predstavlja vajarske radove naših umetnika? Koliko novca bacamo za nekakve TV i druge prezentacije lepote naše zemlje u svetu, a kad neko dođe na naš kućni prag, ima osećaj da je ušao u nerazvijenu afričku zemlju! I sve je to kultura, nego šta, i voleo bih da se u skupštini pozabavim i pitanjima koja se tiču kulture u širem smislu.
* Primetno je, međutim, da u parlamentu većina poslanika ne sluša kad vi izlažete pitanja?
- Polako, treba vremena i strpljenja da se ljudi zainteresuju. Nije ni meni lako da uđem u suštinu nekih pitanja vezanih za pravosuđe i ekonomiju. Trudim se da mnogim poslanicima u privatnom razgovoru predstavim važnost određenih tema, i zanimljivo je da niko od njih, na primer, nije znao da filmski i dramski umetnici, za razliku od muzičara, ne dobijaju naknade od repriza, ni od televizija, ni od kablovskih operatera ili drugih izvora koji eksploatišu naša dela. Kada im objasnim da su za mnoge značajne glumce i filmske umetnike te „famozne“ nacionalne penzije zapravo državna „milostinja“, i da im ne bi bile potrebne kada bi se zakonski uredilo i omogućilo da zasluženo dobijaju naknadu za svoj minuli rad, onda se zainteresuju.
* Kako bi izgledao vaš „kulturni pregled“ 2013. godine?
- Jasan i precizan sistem vrednovanja uspeha umetničkog dela, nazvanog „stimulacija“, koju je uveo Filmski centar Srbije, najznačajnija je stvar koja se desila u kulturi u 2013. Reč je o „kopernikanskom“ preokretu, gde se prvi put uvodi da je uspeh prethodnog dela „izmerljiv“, i da utiče na buduće. Tako se po prvi put razdvajaju uspešni od neuspešnih, a mislim da ni novinari nisu uspeli da predoče čitateljstvu sve moguće implikacije i značaj ovog, za naše kulturne prilike potpuno revolucionarnog čina. S jedne strane imate tabelu sa bodovanjem najznačajnijih svetskih festivala i nagrada, a s druge, gledanost filma u bioskopima. Ne pravi svako dela koja komuniciraju sa širom publikom, ali, ako je tako, onda je nužno da njegov rad bude uspešan u predstavljanju države na važnim festivalima umetničkog filma u svetu. Ako nema ni publike, ni festivala, onda je reč o amaterskom, a ne o profesionalnom stvaralaštvu, i podrška takvim autorima mora biti na tom nivou. Ovakav bi se model, modifikovan u skladu sa specificnostima oblastima stvaralaštva, mogao primeniti i na pozorište, književnost, muziku, likovnu scenu.
* Da li je uvođenje preciznog sistema vrednovanja aktuelno i važno samo za kulturu?

- Ovde nije reč samo o kulturi. Ali, iz komentara čitalaca na internet izdanjima raznih novina, pa i „Novosti“, video sam da ljudi ne shvataju o čemu se tačno radi. Većina misli da je to nešto vezano za „filmadžije“, kako se ružno nazivaju filmski autori, a stvar je mnogo šira, i zato kažem - revolucionarna. Funkcionalno društvo je ono koje nalazi mehanizme da vrednuje i nagradi uspešnost pojedinaca u svim oblastima života. To je „brana“ od nesposobnih, a ambicioznih „laktaroša“ i mediokriteta, koji su najčešće mnogo probitačniji tamo gde ne postoje jasni i precizni kriterijumi uspešnosti.* Prošlogodišnji konkursi za izbor direktora u ustanovama kulture pokazali su da su za ta mesta retko konkurisali oni najbolji u svojim strukama. O čemu nam to govori?
- Govori nam o tome da je sistem izbora nakaradan. Dva najznačajnija položaja u ovoj oblasti imaju ministar kulture i gradski sekretar za kulturu - na prvom mestu već imamo osobu od integriteta, a nadam se da će i na drugu funkciju doći neko sličan. Te dve ličnosti moraju da imaju autonomiju u izboru direktora ustanova kulture, republičkih i gradskih, i da za svoje dobre ili loše odluke i - odgovaraju. Kako Vladi, tako i biračima. Bez lične odgovornosti i odlučivanja sve se pretvara u „ringišpil“ egomanija, sujeta, ličnih animoziteta, začinjenih olakim i nepromišljenim partijskim odlukama u stilu - „daj onog mog malog, ‘mlogo’ voli pozorište“. Umetničko stvaralaštvo počiva na talentu, volji i energiji pojedinca. Zašto bi onda obezbeđivanje uslova za stvaralaštvo tog pojedinca, što je jedina uloga „rukovodioca“ u kulturi, počivala na nekakvoj lažnoj demokratiji, oličenoj u desetinama upravnih odbora?
* Pokrenuli ste važna pitanja vezana i za kulturu, i za status umetnika. Da li u tome imate podršku ministra Ivana Tasovca i koliko on u našim okolnostima može zaista da bude „spasilac“?
- Nazivati bilo koga „spasiocem“ je pogrešno i štetno, pokazalo se mnogo puta kroz našu

turbulentnu istoriju u poslednja dva stoleća. Četiri meseca je zaista malo da se procene rezultati. Pitajte me ovo u septembru sledeće godine, i iskreno ću reći ono što mislim. Što se saradnje tiče, kad osetim potrebu, pošaljem gospodinu Tasovcu imejl sa nekim predlogom koji smatram korisnim. Kao što sam, recimo, predložio da se napravi strategija obnove i povezivanje u mrežu domova kulture u gradovima koji već decenijama nemaju ni bioskop, salu za izložbe i koncerte, pa često ni knjižaru. Bila bi to „Srpska kulturna mreža“ - SKM, koja bi zajednički distribuirala kulturne programe. A što se tiče podrške, mislim da bi odnos između Ministarstva kulture i Skupštinskog odbora za kulturu, čiji sam član, bio efikasniji i konstruktivniji kada bi na zasedanjima odbora uvek bio prisutan neko iz ministarstva. Reći saradnja i podrška možete u ove dve rečenice, po želji, rotirati. No, one nesporno postoje i, štaviše, nužnost su.* Kako komentarišete gotovo potpunu tabloidizaciju medija?
- Tabloidi imaju neospornu medijsku moć. Neki od njih su dali značajan doprinos u humanitarnim akcijama, u otvaranju nekih važnih socijalnih i političkih tema. Zašto ne bi dali svoj doprinos i u popularisanju kulture? Ne treba stvari posmatrati crno-belo, jer ništa u životu, zapravo, nije tako.
LIDERI I PROMENE
* Može li ovde da se desi „srpski Čerčil“, neko ko bi shvatao da je kultura pitanje civilizacijskog i duhovnog opstanka naroda?
- Ako sada ne postoji, valjalo bi mu pomoći da se u tom smeru razvija. Mnogi naši lideri se dramatično menjaju nabolje, te ne bi bilo pogrešno pretpostaviti da su promene moguće i na planu kulture. Mi kao pojedinci ne samo da učimo čitavog života, već je i naše estetsko „čulo“ podložno razvoju i usavršavanju.

 

Dragojević: Štit od laktaroša | Kultura | Novosti.rs

Солжењицин, хармоникаш-гласник / Никола Александар Марић

Уз Зукву; снимак Иван Лукић; 2011.

                                      Николи Пековићу

Има ли народа добрих и народа злих
И партија добрих или партија злих
Истина кроз речи Солжењицинове
Пробија баријере пропаганде и поље бојно
Као поприште заподенутог рата првом
Уобразиљом на место срца позиционира

А ветар прохујао је кроз ребра
Развучене хармонике и врисак
И звиждук сакривен иза завесе
У сенци која опрхвала је позориште
Дечак у телу мушкарца подиже главу
И показује лице променљиво као музика

Док разапиње тело инструмента
Лице се у представу суда преводи
И труби немо и неумољиво
У другој партији постаје анђелско
Које дува у једра бродоломника
Као спас измољен од светог Николе

Па срџба дубоког тона
И расап свих слатких смрти
Голи се живот пробија и дрхти
Пред представом и надахнућем
Којим стварана је поетика таме
Што претходила је првој наредби
Нека буде светлост

Буни се тада из крви талас
И тело венчано инструментом
Поскакује и тера сан и несвест
Уводи у зону где нада мре
И струже по дугмадима као
По наметнутој грађи и громови
Свуда по Архипелагу, по Гулагу

А лице хармоникаша узнето
Долази аплауз и човек враћа се
Детињем лицу чистом и детињем
Просијалом као у сваког весника
Благовесника извршитеља
По добијеном покајању
Поклоном враћа мач у корице
И осмехује се

КУЋА СВЕТИХ РАТОВА / Бела Тукадруз

Љубица Ћоровић: Београд - од деспота Стефана до Доситеја,Књижено друштво "Свети Сава", 1995.

   Колико познајемо Београд кроз литерарне изворе?Није ли тај период од деспота Стефана и Константина Философа,од позно средњевековног зенита једне централнобалканске, грађанске културе, до Доситеја и Вука,до полемика и памфлета устаничког Београда и зачетака нове српске књижевности,један од најтамнијих и најтрагичнијих периода у српској историји?

     У једанаест поглавља Љубица Ћоровић нас упознаје с Београдом кроз литерарне изворе,од деспота Стефана и Константина Филозофа до Доситеја и Вука.У сталном пулсирању српске писане речи Београд живи, као симбол националноослободилачких тежњи и носилац елемената грађанске просвећености, на српскословенском, рускословенском, славеносербском и србском језику у међусобно тако удаљеним културним средиштима као што су Беч,Трст, Пешта, Петроград. Ствараоци литерарне историје Београда -како пише Љ. Ћоровић у уводу -најчешће нису књижевници по опредељењу. Учитељи, бивши ратници, свештеници, занатлије, историчари, авантуристи, књиговесци и књигопечатељи, одржавали су у свом делу свест о заједничким изворима, традицији и имену. Историја у односу на књижевност није била нешто спољашње.

   Књига садржи следећа поглавља: Грађански елементи у српској познофеудалној књижевности -Константин Философ;Хронике,летописи,записи -документарна књижевност од Константина Михаиловића из Островице до Атанасија Даскала Србина;Од старе ка новој књижевности -руско-словенски учитељи у Београду;Грађанска лирика у Београду почетком 18. века -историја београдска;Јован Рајић и Доситеј Обрадовић о паду Београда 1789;Доситеј Обрадовић у Београду почетком 19. века; Поглед на Београд - Вићентије Ракић, Павле Соларић,Григорије Трлајић, Лукијан Мушицки, Сима Милутиновић; Београд на позорници -Јоаким Вујић;Популарна литература - књигопечатељи Гаврило Ковачевић и Георгије Михаљевић; Београд у усменој књижевности; Полемике и памфлети у устаничком Београду и Одабрана библиографија. Књига садржи и преглед личних имена и резиме на енглеском.

   Свако од поглавља ове књиге  писано је веома занимљиво,значи у знатној мери документовано,бацајући светлост на многе,широј јавности непознате,околности историје Београда,који је деспот Стефан прогласио за српску престоницу.Београд је поново саздао из рушевина и посветио пресветој Богоматери деспот Стефан Лазаревић,син кнеза Лазара. Када је гласовити Београд престао да буде хришћански град,Турци су му дали свој назив:КУЋА СВЕТИХ РАТОВА.

   И када пише о просвећеном владару,писцу и лаику Стефану Лазаревићу, Константину Филозофу, или Константину Михаиловићу из Островице, Теодору  Љубавићу (српском словослагачу и штампару из Горажда), о "столетном старцу" (патријарху Пајсију), о књижевним записима Атанасија Даскала Србина, о митрополиту Мојсију Петровићу, Суворову и Емануелу Козачинском, митрополиту Вићентију Јовановићу,грађанској лирици и Ерлангенском рукопису старих српскохрватских народних песама, о оснивању Новога Сада, о Авраму  Милетићу, или о Историји београдској (песмарици састављеној 1778 - 1781,посвећеној догађајима из 1739), о Јовану Рајићу и Доситеју Обрадовићу, о Вићентију Ракићу, Павлу Соларићу (...) (и о многима другим -да не набрајамо), Љубица Ћоровић се, непрестано и упорно, строго држи нескривене намере да, што је могуће више, осветли  ј у н а к а    своје књиге -Београд.

   Ауторка,осим упорног и строгог истраживачког духа, поседује и веома изражен књижевни дар -често спутан -јер она је (на)писала (превасходно) студију. Ова књига ће добро доћи најширој културној јавности,  студентима књижевности, ученицима средњих школа, професорима, библиотекарима, као и свим истраживачима поменутог периода. Београд је добио једну књигу о себи, о једном периоду своје затамњене и недовољно познате историје.

   Подстицајно је и начето истраживање (поглавље "Београд у усменој књижевности") о утицају живе усмене традиције на последњи налет аутентичног епског певања. Ћоровићева,не трошећи много речи,изванредно дочарава панику Београђана пред налетом рата. При том одлично расветљава и улогу Родофиникина,или списак лукавштина београдског епископа Леонтија, фанариота, итд.

   После читања ове књиге, неке ће недоумице отпасти саме од себе, а поготову оне које се тичу српскога  менталитета...

 ______________________________НАПОМЕНА

        Прелиминарно је овај текст штампан у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, !, 1998.

ПРВИ САБОР ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ

  

     Први Сабор духовне поезије биће одржан 21. септембра у порти Манастира Архангела Михаила у Раковици.

       Уз учешће најугледнијих књижевника, међу којима су Матија Бећковић, Алек Вукадиновић, Слободан Ракитић , Владета Јеротић, Радомир Андрић и други, биће проглашени победници књижевног конкурса и додељене награде за најбоље песме.

Центар за културу и Књижевно друштво Раковице, почетком текуће године, објавили су  позив књижевницима да доставе радове за учешће на Сабору духовне  поезије. На конкурс  је приспело преко пет стотина  радова

КОТЕРИЈЕ, ИЛИ ПОНОВО О ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ / Б. Т.

.....Вреди имети на уму и ово Лазаревићево запажање:”…Богдан Поповић воли дисциплину. И воли дистанцу. Он је био pontifex maximus , папа, чита

ве једне организације у којој је врло мало радио. Радили су други у његово име, али сви су се морали заклињати на верност врховном рабинеру. Скерлић је имао ту место које су му дали. Богдан је волео Скерлића, волео је у њему многе особине које су биле потребне групи за њено одржање и волео га је и због тога што се овај безусловно подавао Поповићу, иако ничег заједнички идејног, сем одржавања групе, међу њима није било. Уз то, Скерлић је био морал групе и њен борац. При крају 1912, 1913. и пред смрт, стварни вођ је био Скерлић. Богдан Поповић само формални. И стварна идеократија била је Скерлићева. И “теорија ред по ред” и рационализам и “уметност ради уметности”, основни постулати Поповићевог система, били су потиснути у крај. Под Скерлићев барјак окупили су се ирационални Југословени, “социјална уметност”, демократија (подвукао Б.). Све се то одржавало поштовањем, врло искреним, које је Скерлић имао за свога учитеља. Али, као што рекох, никаквих других идејних веза није било. То су била два потпуно различна света и један је почињао где се други завршавао, и обратно. Богдан Поповић је естета и књижевник, Јован Скерлић је историчар и политичар (подвукао Б.). Додир им је био на историји књижевности; и то француској, уколико је Скерлић знао. Јер Скерлић је био човек од интуиције и импресије, али је врло мало ствари знао…”

Удубљујући се у однос учитељ-ученик (Поповић- Скерлић), Лазаревић пише, поновимо, да је Скерлић “знао врло мало ствари и био је потпуно на сасвим другој страни од Поповића...................

Видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BE-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D1%81%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D1%83/

Jamari / Zoran M. Mandić

Mandić na 76. Vukovom saboru, u Tršiću

JAMARI

Ko su jamari?

Kopači raka?

Životinje koje žive u zemlji,

poput krtica, ili neko sasvim treći sa

tamnog popisa smeća ljudske

civilizacije?

Odgovor na to pitanje ne treba

tražiti od pesnika..........

p.s. komentar

Iz Kadruztubelagovog Priručnika spasenja, objavljenog u drugoj godini nove ere postoji jedan zapis o jamarima koji su, zbog sažaljivosti lavova i tigrova, ostali neposečenih jezika. Pisac je u tom tekstu, između redova, pomenuo jamare, kao preteče inkivizitora, ali je u definicijama pravio velike jezičke greške identifikovanja mesta na kojima su oni najbolje uspevali i održavali svoju lozu. Istinski predstavnici ljudske dobrote žalili su vekovima što božiji mač nije sasekao tu odmetnutu gamad.iz krila duhovne i egzistencijalne ljudske čistote. U arhivu “otpalog lišća” Nesebičnog muzeja Zemlje Zavetine postoji više zapisa o tim propustima. i neshvatljivim popustima božje kazne.

Videti više: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/home/iz-novih-rukopisa-zorana-mandica/jamarizoranmmandic

Лето у Мишљеновцу 2007. Оснивачи Заветина.Фотографије

Ових дана постављена је галерија слика оснивача "Заветина" - Лукића, слика насталих током лета 2007. године у Мишљеновцу, с-и Србија. Слике се налазе у јавној галерији И. Шишмана.

Видети више : http://picasaweb.google.com/110775457852466964212/Leto2007UMisljenovcu#

КОНКУРС за пријем радова за ПРВИ БЕОГРАДСКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ - Боси ФЕСТ 2010

Хенди Центар Колосеум и Шуматовачка-Центар за ликовно образовање у Београду расписујуКОНКУРС за пријем радова за ПРВИ БЕОГРАДСКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ - Боси ФЕСТ 2010 који ће се одржати у периоду од 28. до 30. маја 2010. године у простору Дома синдиката, Трг Николе Пашића 5, Београд, Србија.Поднаслов овогодишњег фестивала је Недвидљиве разлике и видљиве сличности, а тема: Култура, спорт, туризам и образовање.Конкурс је отворен од 15. априла до 10. маја 2010. године.Резултати селекције ће бити објављени до 15. маја, 2010.године. Фестивал је такмичарског карактера. Награде фестивала: - За најбољи филм Гранд Прик Боси ФЕСТ 2010, - За најбољу режију и - Најбољи сценарио. Поред награда у такмичарској селекцији, ван конкуренције биће додељена и награда публике.

Организатор фестивала је Хенди Центар Колосеум, а суорганизатор Шуматовачка-Центар за ликовно образовање Београд.Фестивал су подржали: Министарство рада и социјалне политике Реублике Србије, Градска управа града Београда, Секретаријат за културу, Саветодавно тело ОСИ при Кабинету градоначелника града Београда, Градска општина Стари град, Градска општина Врачар и Градско саобраћајно предузеће Београд.Фестивал, поред уметничких садржаја жели не само да прикаже свакодневна искуства и личне проблеме особа са инвалидитетом, однос јавног мњења, социјални и економски положај у коме се налазе као мањинска или маргинализована група, већ, пре свега, да кроз размену информација подстакне на усвајање и имплементацију примера успешне праксе међународне заједнице и институција у превазилажењу друштвене ексклузије, да укаже на могуће циљеве, смернице и инструменте којима би се подстакао даљи развој демократског друштва и сваког појединца који, уз поштовање различитости кроз индивидуална права становника и има право и обавезу да ствара у њему.

Услови конкурса:Конкурс је отворен за све заинтересоване.Формат: ДВДЖанр: играни и документарни филмови на тему ОСИЈезик: инострани радови морају имати обезбеђен титл на енглеском језику Трајање појединачног рада: до 90 минута Потребно је доставити:Синопсис или текстуално објашњење између 100 и 200 речиДијалог листу (уколико постоји)Биографију аутора са фотографијомСледеће податке: година и место рођења аутора / ке филма, занимање, место боравка и контакт (телефон и е-маил)Радове и пратеће материјале, са назнаком: "За Конкурс Боси ФЕСТ 2010", слати на: Боси ФЕСТ 2010 Масарикова 5/КСИИИ, канцеларија 130511000 Београд.Србија.Поред главног филмског програма (такмичарски и ревијални), Боси ФЕСТ 2010 садржи и свакодневне пратеће програме: креативне радионице (ликовна и фото радионица), музички, сценски програм, дечији програм и трибине.Фестивал ће током трајања бити допуњен и сајамским догађајем, који ће бити организован у фоајеу Дворане Дома синдиката, Трг Николе Пашића 5, 10-17 сати.Питања у вези са концептом слати на: филм@босифест.рс Контакт телефон: +381 11 3610 514, сваког радног дана од 10,00 до 17,00 сати.Званична интернет презентација:www.bosifest.rs/

У мећави мојег живота / Мирослав Тодоровић

Mирослав Тодоровић, цртеж Баје Луковића

Из новог рукописа

***

БЕЛИНА снега
Грактање гаврана
У хујању ветра
Међу усплахиреним облацима
Јата врана

Зачиње се мисао висина
Планинских обриса
Стихова
Овоземаљских сена

Видик је опис
И без речи
Вечност медитација

Копаоник, 18.03.2001.

ЛАВИРИНТИ БЕЛИНЕ

1.
ИЗ казаних речи
Видик
На хоризонту
Зов линија

Времена минулог
Тачка
Уоколо белина

О томе
Списом мојим
Видик Небо


2.
ЧИТАШ Видиш
Светлости вир
С тачком
Семенком свега
Спис

Збори томовима књига
Тачка Семенка
Из које свањива
И мркне

Над песништвом
Магле се разилазе

Зборим из тачке
ПонАД свега

2006.

***

СНЕГ – небеска порука
Из чедне белине пејзажа
Слушам тишину
Будућих рукописа

20. 01. 2010.

***

У СНУ
ноћ проводим у пустињи
Будим се
а песак свуда унаоколо

СРБА ИГЊАТОВИЋ

РЕЧ у књигу
Лестве твоје
Стичеш
Судбениче

Стигао коначно

Ал кључ од тих врата
На дну минулих песама
Чека
Речима преосталим
Судбински да га узмеш
У часу оном
Реч спознаш

Спрам светлости књиге ове

2009.

СВЕТИЊА*

ДО-чекаће те у горској врлети
Да вид ти избистри
С мелемом овог видикa
Причу о томе распеваш
Стихом што светли понад гора
Коју ћеш из ове плавети понети
Ево стојиш молитвено
Пред стеном зидом Из отвора
Уста њених воду лек заиташ
Воду која жеђ древну чува

Истина је у ономе што не видиш
У ономе што песма зна да постоји

Ово место је пророштво памти реч
Слушаш маховину из тишине збори
Земна светлост кроз боје пролећа
Мотри те њен и у твоме дашак
Позних речи видело тишине чује

(Док бележим преко листа мрав порука
Невидљива понад свега бди рука)

Сенке светлости шарају лице Светиње
Зид камен с отвором Кашиком вода се заита
Далеко од свега у скровитој тишини стења
Мотрим отвор у камену Слушам
Гласове оних који место ово походише
Видим име из очију њихових мотри Светиња

Говора нашег тишина потоња је истина
Чујем оно што још само песма види
У јутарњој лирици завичајних гора Слути
Вечност штоно у цик зоре из свега на трен искрсава
Из руменила сванућа библија обзорја
Списом овим именом СВЕТИЊА

Стаза кроз шуму писмо је линија
Све што памти листа шушањ
У видовитој тишини само обриси
Стихова који не хају за речи земаљске

Сенке ходочасника у спокојству Светињe
Надомак тајне тишине која све чује

Вода у стени зна ко долази
Мотри очима оних који су видани
Гласом наслеђа с брдима унаоколо
Што се и у стиховима овим находе
Очињим језиком библијски обасјани

11.05.2009.

_________
*
Извор-вода у стени на плећима брда именом Клик.
Нико не памти откад је народу Богом пријављен светим. Вода из стене вида очи. Стену посетиоци даривају, али она за остављене новчиће не хаје.

___________

Белешка о Песнику

Мирослав Тодоровић је рођен 29. децембра 1946. у Трешњевици код Ариља.
Објавио је књиге поезије: Спис ве­д­ри­не (Градина, Ниш, 1978), Испис та­ме (Просвета, Ниш, 1990), Ле-теће ба­ра­ке, теренци и њи`ове душе (Про­све­та, Ниш, 1990), Судњи час (Кра­јин­ски књижевни круг, Нота, Књажевац, 1990), Теренска свеска (БИГЗ, 1993), Испис таме 2 (Апо­с­т­роф, Београд, 1994), Сванућа (Деметра, Књажевац, 1994), Цр­но у боји (Српска књижевна задруга, Београд, 1994), По­то­ња верзија (Просвета, Ниш, 1997), Свети мученици (Просвета, Београд, 1998), Тамно и дубоко (Ап-остроф, Бео­град, 2002), Земаљско и небеско (МБ графика, Ниш, 2004), По­сле свега (Свен, Ниш, 2005), Спрам расутих звезда (НКЦ, Unus mundus 19-20-21-22 / 2006), и, (СВЕН, Ниш, 2007). Песме путовања (Књижевни клуб „Бранко Миљковић“, Књажевац, 2009).
Књига критика: У сенци Дамокловог мача, 1. (Учитељски факултет Врање, 2009).
У бројним листовима и часописима објавио је мноштво књижевних критика, прозних текстова, ин-тервјуа, уводника, поговора ... записа.
Превођен је на више језика и заступљен је у до-маћим и страним антологијама, часописима и ин-тернет издањима
Заступљен је и у Лексикону М. Савић: Ко је ко, Београд, 1994; М. Пашић: Књижевност ужичког краја, 1991. 1996; Биографском лексикону Злати-борског округа, Београд, 2006...
У припреми: Ветар понад гора (лирика), Протуве и анђели (проза), У сенци Дамокловог мача, 2 (критика)
Награде: Дрво живота, Мирко Петковић, Милан Ракић, Раде Томић, Војислав Илић Млађи..
Живи у Нишу и Трешњевици (повремено и при­вре­ме­но).

Година 1904 / Зора Љубеновић

Теби,
Која си умногоме утицала на мој живот.
Опрости ако није све баш тако било.
Желим да о теби остане траг, да те не развеју ветрови времена.
Ти си родила моју мајку, ја покушавам да васкрснем тебе.

Ако се не допаднеш некоме ко те преко мене упозна,
крива сам ја, а не ти.

Човека душа увек силније боли него кости.Грибоједов

Година 1904. Врео дан. Сунце немилице пржи. Крај излоканог сасушеног сеоског пута на брешчићу трошна колиба од трске и блата, покривена сламом. Сеоским путем ретко кад ко прође. Лето, село, сви су на њивама. Мало село у близини Ваљева. За већину људи који ту живе не би се могло рећи да су богати, пре би се рекло да једва одржавају голи живот и домаћинства обрађујући тврду земљу.
Лепо, питомо село. По изломљеном терену просуте куће, као да си узео шаку кукуруза и бацио га, па где се које зрно зауставило, ту је пустило корен и никла је кућа, каква - таква, али нечији дом. Свак сваког зна у главу и у душу. Старији прате млађе од рођења, њихов напредак и развој, а млади поштују старије и уче од њих. Али зато нема ништа скривено: свако о сваком готово све зна.
Са брежуљка се виде разбацане, већма мање куће, понека покривена сламом, нека ћерамидом, а ретке су оне покривене црепом и озидане циглом, већином су ћерпичаре или од набоја. Куће су међусобно раздвојене њивама са кукурузом, стрњикама, покошеним ливадама, шумарцима, воћњацима. Између њива је често такозвана обала, граница између два имања: ред густог дрвећа уз који слободно расту оструга, дивља ружа, трњине, глогиње и свакакав коров.
Око кућа се заламају низови перде пратећи облик кућевног плаца потпуно га обрубљујући, а воћњаци и пашњаци су ограђени врљиком. На пашњацима хладује напасена стока лењо вртећи главом да отера досадне инсекте.
Благо заталасан терен испресецан је широким, тврдим земљаним путевима, које свака киша раскваси и раскаља, и уским утабаним стазама - пречицама до путева, њива, пашњака, кућа. Крај путева - ђерми, као да онај ко их је копао и уредио није бринуо што ће његови укућани, најчешће жене, вући воду на обрамицама до куће, већ је само угађао жедним путницима и стоци. По средини села је џада.
Покаткад путем прогегају волови упрегнути у запрежна кола. Вуку сено, пшеницу. Волови се реповима бране од досадних мува. Крај њих мирно корачају уморни, знојави сељаци. Са њихових лица као да цуре речи:
,,Још један дан без кише. Само да завршим ово у њиви, да не пропадне, па после нека пада. Ваљаће за башчу. Деца да једу... Много је гладни' уста. 'Вала милом Богу што нас је поглед'о. Онај град што је потук'о, потук'о је, да макар не пропадне ово што је остало. Далеко је до идуће летине. Нешто морамо јести и ми и стока."
У то време у селима у Србији се рађало много деце, многа су помрла, али су многа и преостала, а зарада од земље тешка, несигурна, све зависи од неба, од воље природе. Сав мукотрпан рад је могао нестати ако у летњи дан удари град, ако дуго не падне киша, па се на њивама и баштама све посуши, или ако је кишно лето, па све иструли. Домаћинства су се увећавала, јер су се ћерке удавале и одлазиле, а синови су остајали код куће да раде земљу и слушају оца и матер, женили се, рађали децу, па хране никад довољно.
На брешчићу у хладу куће седи крупна трудна невесела жена густе црне косе са покојом седом, у изношеној хаљини неодређене избледеле боје. Врућина јој је да ли од сунца, или од неког унутрашњег жара. Незадовољна је животом. Сиротиња, беда, немаштина. ,,Па и то дете. Што ме, мој Боже, осуди? Ни ово које имамо не можемо да пре'ранимо, а куд ћу још с једним? А и што ће ми? 'Де ћу га гајити? Зар у овој колеби? Што ме, Боже, 'вако осуди? Да је среће да му се радујем, а знам да га само чека трпљење и беда. Шта му могу пружити?" пита се Стојанка, а мука је сколила и притисла.
Док није отежала и отекла, узимала је од жена по селу кудељу и вуну и прела, а оне су јој за њен рад давале понешто хране: мало пројног брашна, грудву масти, комад сланине, пиле, па се некако и издржавало, а ево последњих дана ништа не може да ради, само седи у хладовини и мисли, а ништа паметно да смисли. Почетком лета град је потукао и уништио баште, воћњаке, њиве. Како доћи до хране? А сваког дана сви морају јести.
Око њених ногу се мота двогодишња девојчица у пртеној кошуљици. Мајушна је, тако да би човек тешко могао погодити да јој је две године. Прашњаве ножице поскакују преко мајчиних ногу; некад их прескочи, некад очеше, а почесто, у неспретној игри, и нагази болне, натечене мајчине ноге, свали се у прашину, устаје и наставља игру, а за њом се вије облак узнемирене прашине.
,,Бежи одатле, ђаволе! Ту си нашла да скачеш! Јоој! Склони се кад ти кажем! Иди тамо даље, играј се. Иста си отац, тврдоглава. Склони се!" грди је мајка, а дете као досадна мушица, зането игром стално чепа прашњавим ногама мајчино болно, натечено месо. Мајчино незадовољство је не дотиче, као и да се не обраћа њој.
,,Сад си нашла да ми додијаваш по овој врућини! Не знам ни сама куд ћу, а још треба и о теби да бринем. Данка, бежи тамо!" грди је мати, а дете и даље скакуће као да и не примећује мајчине прекоре. Ухватило је некакав свој ритам и ништа га у томе неће омести.
Жени се не устаје да је отера. Таман је заузела положај да је ово дете у стомаку не притиска превише, па неће да га мења - ваљда ће се ово тврдоглаво дете уразумити, или уморити или ће му досадити скакање, па ће престати. И она се улењила као летња оморина. Неће мењати овај положај још неко време.
,,Мора да је крупно. Како ћу издржати још месец дана? Па и ова врућина. Не знам куд да се денем. Да 'оће мало да за'лади, лакше би ми било. И кад ће Светомир да се врати? Сигурно је Данка гладна, а ништа за јело. Ваљда ће нешто донети. Цео дан код Петровића коси 'шеницу, ваљда ће зарадити комад проје и кашику масти," размишља Стојанка, а мука је стеже и дави.
Дете упорно скакуће, не обазирући се на мајчину љутњу и покоји буботак кад успе да га закачи. Нигде јој игра не би била тако занимљива као овде уз мајку. Док је дете мало, нема сигурнијег и забавнијег места до мајчине близине. То мало шта може да промени или поремети.

Зора Љубеновић*

________

* Аутор(ка) ове прозе, одломка из једног дужег рукописа, послала је на Велики конкурс Заветина 2008. 3 рукописа: прозе, поезије. Годинама је радила као учитељ, а од 2006. године као школски библиотекар. Пише нам:

Поштована господо,

.....Рођена сам у Београду, 5.11.1960. године. Живим и радим у Обреновцу...
Писањем се бавим откад знам за себе, али до сада нисам имала среће да издам књигу, а то ми је велика жеља. Пишем песме, приче и написала сам роман. Надам се да мој рад завређује да стигне до читалаца и надам се да ми можете помоћи у томе.
Срдачно Вас поздравља
Зора Љубеновић
ул. Краља Милутина бр. 7б
11500 Обреновац

Од свега што нам је послала, објављујемо баш овај одломак који је препоручује, зар не, као занимљивог писца? Оне друге или треће, непознате Србије...

DA SAM PREDSEDNIK VLADE...

DA SAM PREDSEDNIK VLADE...

Glavni problem naše takozvane političke elite je u tome da je ona nesposobna da narodu kaže istinu u oči. I ne samo što je nesposobna da se suoči sa istinom, i da se obračuna sa prošlošću, ona nema smisla za nove izazove vremena i novog veka. Naši političari stalno su u nekim prepirkama i zaboravljaju da kad budemo ušli u Evropsku uniju neće biti moguće da se ponašaju kako oni hoće, već kako evropski zakoni i razum nalažu.
Najveći problem našeg naroda posle oktobarskih promena 2000. - te godine je sporost u sprovođenju društvenih, ekonomskih, političkih i kulturnih reformi. Velika prepreka stoji pred našom zemljom do evroatlantskih integracija zbog brojnih slabosti. Mi smo kroz celu poslednju deceniju bili taoci kulta "vožda" i jedne pogubne i anahrone politike koja je ceo naš narod zavila u crno. Najveći broj mladih i visokobrazovanih ljudi napustio je ovu zemlju zato što su videli da ovde nema motivacije i mogućnosti da se uspe, što je naša nacionalna tragedija, bruka i sramota.
Ne vidi se u našoj zemlji radikalni zaokret u odnosu na bivšu politiku, onu tobož poraženu, i na druge zemlje, naše susede, recimo.
Da li se današnji najuticajniji političari mogu meriti sa najboljim ljudima koje je naš narod iznedrio kroz vreme? (...)

Među političarima današnjega vremena, jedino je pokojni premijer vlade Srbije dr Zoran Đinđić bio uzor, pre svega mladim ljudima, nama. Kako i šta treba da radimo da bismo uspeli i postali što bolji i kompetentniji ljudi. Njegova vlada je svojim natprosečnim radom učinila da Srbija za tri godine od najomraženije tačke na zemaljskoj kugli postane stožer radikalnih promena i lider ovog dela Balkana. Ova vlada i njen presednik lično davali su veliku nadu građanima Srbije, ohrabrujući ih da postoji bolje sutra...
Kao predsednik vlade, nastavio bih tragom pokojnog premijera Đinđića.Nastojao bih da se svi problemi - veliki i mali, rešavaju na najbolji mogući način. Radikalno bih raskinuo sa ostacima bivšeg režima i politike, zato da se nikada više ne ponove devedesete godine minulog veka...
Češka je devedesetih godina donela zakon o denacionalizaciji i restituciji; u Srbiji, ni posle petnaest godina, nema kvalitetnih i neophodnih zakona. Građane, koji su u vreme jednopartijskog sistema vlasti bili lišeni osnovnih ljudskih, građanskih, političkih i ekonomskih prava i sloboda, treba materijalno i na drugi način obeštetiti i pomoći. Ako se to ne uradi sutra ili prekosutra, mi nikada nećemo postići nacionalni i politički konsenzus i pomirenje, koji su nam neophodni, da bismo se osnažili duhovno, ekonomski i politički. Zbog sledećih naraštaja i generacija treba ubrzati ozdravljenje naše države i nacije. Svet ostaje na mlađima, koje treba naučiti da poznaju informatičke tehnologije i strane jezike, bez kojih se današnja međunarodna komunikacija među narodima ne može zamisliti. Moj moto(r) kao predsednika vlade bio bi: što možeš danas, ne ostavljaj za sutra! I veruj u sebe, i nikada nemoj dozvoliti da te obeshrabre nebitne stvari. Posebnu pažnju bih posvetio razvoju moderne poljoprivrede, jer Srbija ima izvanredne uslove za proizvodnju najkvalitetnije zdrave hrane, koja će u veku koji dolazi biti veliki izvor prihoda i oblast koja može uposliti veliki broj ljudi.Pošto Srbija ima mnogo nezaposlenih ljudi, i pošto su njeni gradovi prenastanjeni, dok je najveći deo zemlje opusteo, pa i najplodnije žitnice, poput Banata, Stiga i Mačve (da ne spominjemo brdske sasvim opustele predele), podsticao bih razumno raseljavanje pojedinih prenaseljenih gradova, ne silom vlade, nego silom interesa nezaposlenih... Srbija bi mogla postati jedan od najvećih izvoznika hrane u regionu zahvaljujući pre svega izvanrednim klimatskim i drugim uslovima....
Srbiji je potrebna i demokratizacija, i da zasuče rukave kako bi izgubljeno vreme nadoknadila i vratila se u društvo uspešnih i radinih evropskih i svetskih naroda. Srbiji su potrebni preduzimljiviji i nekompromitovani ministri i predsednici; ljudi bez mrlja u biografijama; i fleksibilni dirigenti velikog orkestra promena u svim delovima društva i života...

23. april 2005.
Ivan Lukić*_______

*učenik III12; Trgovačka škola, Beograd, Hilendarska 1. Jedan od radova na konkursu Saveta Evrope. ( Objavljen kao uvodni tekst štampanog broja Treće Srbije, 16-20/2005. str. 3-4) Mi ćemo i ubuduće donositi ovde pojedine članke ili odlomke iz eseja štampanih u štampanom izdanjima TREĆE SRBIJE. Pogotovu one štampane priloge koji su još aktuelniji danas...

Nove pesme S. Brankovića , + 2013

U NIZU

Kuće u nizu
Čini se da su iste
Kao i one što su nekad bile
Na obali reke

Možda ipak malo razbacane
Kao da su jurile za decom
Koje nema od kada su odvedena
Nekud
U noći

Sem ako nisu ostarila
Kada su njihova deca pošla da ih traže
I nisu se vratila

Talasi se stišali
Krovovi se okrenuli suncu

Samo još kamenčić
Hitnut iz ruke
Da donese sreću

Slobodan Branković*

______

* Slobodan BRANKOVIĆ (1946). Bavi se naučnim i književnim radom.

Profesor je univerziteta. Naš časopis IDENTITET je u svom broju 9-10/2008.

prvi put objavio nekoliko pesama ovog autora...

Dve kratke priče Tatjane Cvejin

HANUKA

Juče sam bila u sinagogi koju danonoćno čuvaju organi bezbednosti. Bila sam u Jevrejskom domu, Opštini, i na groblju sam bila i vratila se kući.
-Čikago je sav u znaku Hanuke – priča Mira koja se pre dva dana vratila sa suprugom Boškom u Suboticu. Tijana nam se udala, pa smo bili na venčanju ...
Žene takve događaje detaljno, slikovito, maštovito, precizno i do milućih insekata ili sićušnih dragulja nižu, da na momenat, povezujući tananost petlje, čvoriće i repiće, plam roditeljstva, verodostojnost sna, treperavosi ozvezdanih milina pamtiš – da nema obezbeđenja.
Šabat, Sveti Nikola, Hanuka, između katoličkog Mikloša i pravoslavnog Bate predparlamentarni izbor, sveto vreme Sveta, zamajavana izmaglica pozornosti.
-Lepa si danas – kaže Ostoja.
Znala sam samo da želelm biti drugačija od drugih dana, da obično vreme preinačeno u predstojeće dogođeno čudo čudesnim osećajem milomiline čuvam
Ništa se nije dogodilo. Poželesmo jedni drugima Šabat Šalom i Hag Sameah, zapitasmo zbog čega plavuše u samoposluzi na kasi otvaraju jogurt. Da li zbog onoga što piše „ovde otvoriti“ ili zbog dve vremešne udovice čije se decenijsko svakodnevno druženje svelo na telefonsko ćaskanje. Sara je Jevrejka u jevrejskom domu. Mileva nije Jevrejka i nijeu tom domu.
Traje to telefoniranje, ali, kao da nešto nedostaje. Kafa, čaj, gledanje u šolju, šetnja sa jednog na drugi kraj ulice. Nije to to – razmišljam. Ja sa svojim malobrojnim prijateljima ne umem telefonom. Drugo je kada pričajući jedni druge u oči ili negde drugde gledamo.
I tako, prođe vreme. Sara i Mileva ili, Mileva i Sara, dve vremešne udovice u najboljim godinama, treba da se vide, druže, gledaju, osveže, okrepe... da se vidimo i budemo viđene ...Tako je to i u anegdoti koju je Brana po izlasku iz sinagoge pričao.
No, one su se srele u ovim smutnim vremenima i svoje male tajne jedna drugoj poverile.
-U svom jevrejskom domu imam ljubav, imam dečka – počela je Sara svoju priču od poverenja. Razgovaramo, milujemo se i sve do jutra pevamo jevrejske pesme ...
Mileva je izvesno vreme ćutala da bi i sama odlučila da sa prijateljicom podeli radost. Kazala je da i ona ima dečka, da razgovaraju, da se miluju i maze i da, obzirom da ne znaju jevrejske pesme, rade ono ...
Šta je to „ono“ nisam nikoga pitala i vukući se polako beogradskim ulicama setila voždovačkog doma u kome nekolicinu naših dragih treba posetiti. Setila sam se i penzionerke čačanske fabrike usisivača koja je poželela da pored otpremnine od svojih dugogodišnjih saradnika dobije na poklon usisivač.
-Šta će ti usisivač? Da si svake godine samo delić uzimala, imala bi ga – kazala joj je prijateljica da bi se iz odgovora dala naslutiti nezaobilazna istina svih naših zabluda. Kazala je da je i više puta sastavljajući deo po deo ređala kalašnjikove umesto usisivača.

MERNA JEDINICA TIŠINE

Jutro je. Januarsko jutro u malom gradu je tiho i gotovo savršeno. Tišina u ušima pevuši stare melodije koje bi se dale sloviti prašinom vremena. Čuje se posve tiho tiktakanje „Insa“ časovnika sa zida iz kog se verovalo da izlazi vreme. Kada časovnik stane i kaže da je sat stao, moja mama bi otvarala staklene dveri starog sata, uzimala ključ, navila i namestila skazaljke, pomerala klatno tiktakavca, vraćala ključ na njegovo staro mesto, zatvarala staklene dveri i kazala da je sada dobro.
Ispod okruglog belog digitalnog zidnog sata, ovde je zidna vaga koja u malom gradu i po mojoj slobodnoj proceni služi za odmeravanje težine vremena. Stoji sa raširenim zelenim skazaljkama i kao da čekajući odabrane namirnice da premeri, blješti i ne pomera se ponad krojačke tačke mernog instrumenta platna.
Vreme, težina i dužina – merne jedinice tišine, iste su i u velikom gradu koji je izmeren brojem stanovnika i bukom iz koje visoko u podnebesje izleće tišina i uvek drugačije čuje.
Ovo je moja tišina – zapisujem. Kako je samo lepa i samo ja je slušam u jedinici vremena, u trenucima iz kojih moja mama nikada neće biti zaboravljena.

Tatjana Cvejin*

*Vidi o autorki : Iz rukopisa knjige LEX SPECIALIS (00'2)

Klizanje u Figuerasu / Sanja Obradović

bablje ljeto


jednog ću dana biti stara i mudra
kad mi se lepeza na dlanu stiša
u četiri stare i mudre crte

hodat ću gradom u vunenoj kapi
s drobilicom za orahe
i čoporom cucaka iza sebe

kuhat ću mlijeko
guliti jabuke
i slušati radio

pod žutu krušku u vrtu
gdje je moja baba čitala
Danicu
nosit ću deku i Augustina
sporo
da mi se ne izuju klompe
i jedne ću jeseni zaspati
tako čvrsto tamo u vrtu
da neću čuti što mi kaže
susjed

treba li već obrati
bar nešto
ili još ne

misterij

prvo
smo se čudili onome
što se podrazumijeva
zatim
smo se počeli odveć
glasno čuditi svemu
tješili su nas
da nemamo pojma
i da je misterij
tek pred nama
sada
nam taj Disneyland
izgleda kao firma
pred stečajem
smanjili smo broj
potreba
samo nam želje rastu
sada
kada smo odrasli
uglavnom smo pametniji
bar stvari zovemo
pravim imenom
vama je jasno
o čemu govorim
u našim godinama
neumjesno bi bilo
nazvati
priliku sudbinom
prebivalište domom
sustanare obitelji
grešku iskustvom
seks ljubavlju
prolaznike prijateljima
opijenost radošću
sada
kada smo odrasli
na spomen misterija
pljunemo tri puta
ako ga je ikada i bilo
negdje smo se mimoišli

Sandra Obradović

Roðena 26. travnja 1974. u Zagrebu gdje je završila studij filozofije i komparativne književnosti.
Živi i radi u Bjelovaru. Piše poeziju i kraću prozu, pjeva i zanima se snimanjem eksperimentalnih filmova.

Na pjesničkom maratonu "Svatko može pet minuta, nitko ne može dva puta" 44. Goranovog proljeća

dobila prvu nagradu... i td. Na Veliki konkurs Ed. Zavetina 2008, poslala je rukopise zbirke pesama i kratkih proza. ..

Likovi Treće Srbije: Zorica Sentić

Pesnikinja Zorica Sentić iz Kana pokrenula je akciju "Darujmo reč" za prikupljanje knjiga za školsku biblioteku sela Levosoje kod Bujanovca, a koju je realizovala sa Vesnom Denčic iz Beograda na 51. Sajmu knjiga. Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" u Levosoju na samom jugu Srbije postoji već sto godina i jedna je od najstarijih na tom području. Kako je naveo direktor te škole Svetislav Veličković, do pre nekoliko godina radilo se u zgradi staroj oko 50 godina bez iole normalnih uslova za rad, a nova zgrada dobijena je uz pomoć Vlade Srbije i nevladinih organizacija. Nova zgrada, međutim, sama po sebi nije dovoljna za kvalitetnu nastavu, a jedan od velikih problema je veoma skromna školska biblioteka, naveo je Veličković, napominjući posebno da su učenici te škole željni knjiga. Bivša učenica te škole Zorica Sentić je, posle gostovanja i predstavljanja svog rada i knjige “Ugasi tisinU” đacima i nastavnicima u Levosoju, došla na ideju da organizuje akciju “Darujmo reč”. Zainteresovani za darivanje knjiga biblioteci Osnovne škole "Vuk Stefanović Karadžić" mogli su to da učine na štandu Ministarstva dijaspore ili ih da ih pošalju na adresu te škole: Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić", Akcija "Darujmo reč", Levosoje bb, 17520 Bujanovac.

Podrška: Radoman Vladan*:

"Kada mi je Zorica Sentic predlozila da podrzim njenu ideju, priznajem da sam bio malo iznenadjen. Davati rec u jednoj zemlji u kojoj je trecina stanovnistva polupismena, cetvrtina sasvim nepismena, a većina čitalaca verna pomodarskim piscima, ,,dali ima to smisla ? Zorica je jedna od najplodnijih savremenih pesnikinja , kako bi se to danas reklo « srednje generacije ». Da li se kaže za jednu plodnu tresnju ili jabuku da je srednje generacije ? Stvaraoci nemaju isto doba, ista merila vremena kao ostali. Njihova proleća su vecna. Kao i reči. A biti pesnik u vreme gasovoda, globalizacije , grebanja na bilo koji nacin, znači biti lud.Ludilo je uvek bilo moj «trend», «brend », kako hoćete po ovom novom rečniku. Bravo Zorice ! Verujem u tvoj uspeh ! Prihvatio sam, pridružio se grupi ljudi koji su te već podržali! Zahvaljujući njenoj ideji Ana Karenjina ce ući na belom konju u neko pomoravsko selo, Mopasan uploviti na svom jedrenjaku «Bel ami » u jednu dunavsku luku, i neke od naših skromnih knjiga ce čitati musavi osnovci na livadi čuvajuci ovce. "

______

* Rođen u Novom Sadu. Objavljeni romani u Francuskoj: Greška, 1975, Zemlja u izgnastvu, 1982, Jaruga, 1984. (Nagrada Sainte-Beuve i nagrada Biguet Francuske akademije), Obespravljeni, 1986, Beogradske devojke me nikad nisu volele, 1991, (preveden i objavljen kod
Galaksije Gutenberg), Harmonikašev osmeh, 1993. (preveden kod Stubova kulture), Ledeni svitac, 1995, (preveden kod Galaksije Gutenberg, dramatizovan i igran 2005. u Madlenijanumu - adaptacija Jovan Ćirilov, režija Tanja Mandić Rigonat, gluma Goran Jevtić), Plavo mistral, Siroče od mora, Ulica Bonaparta, 2000, Ima li seksualnog ћivota posle smrti, 2003, Predajem se, 2003, (preveden kod Zepter Word book), Trojno pravilo, 2005.

Ветар понад гора / Мирослав Тодоровић

ИЗ ШУМСКОГ РУКОПИСАЗелена свеска са пољем ражи у зрењу

У ЦИК зоре идем преко брда
Запљускује ме жубор тичјег хора одасвуд
Као древна лирика о радостима живота
Са руменилом јутра а ја сам био
Сенка између букових стабала
А негде високо зачињао се стих
Без времена боје јутарње светлости

Пејзаж песму погледом сам тумачио
Моје књижевно јутро се ево догађа
На Светињи са које читам брда и пропланке
Велики Остреш Дубовац Јасике Чакаја
Јагодњак Бријежак Караула
Живота песме у тишини сванућа
Сричем те облике опис бивам

Потом дан у тишини самоће
Путеви моји између речи богази
Камен сам о томе
У који урезујем речи са хујем ветра

Мливо видела се расипа
На пропланку мог стиха
Седим са облацима понад Малича
Данас је небо моје перо
Над пролазношћу коју су зауставиле планине
Речи ове изустиле и у твој видик
О Мирославе

2.окт.2005.

Мирослав Тодоровић