.....Вреди имети на уму и ово Лазаревићево запажање:”…Богдан Поповић воли дисциплину. И воли дистанцу. Он је био pontifex maximus , папа, чита
ве једне организације у којој је врло мало радио. Радили су други у његово име, али сви су се морали заклињати на верност врховном рабинеру. Скерлић је имао ту место које су му дали. Богдан је волео Скерлића, волео је у њему многе особине које су биле потребне групи за њено одржање и волео га је и због тога што се овај безусловно подавао Поповићу, иако ничег заједнички идејног, сем одржавања групе, међу њима није било. Уз то, Скерлић је био морал групе и њен борац. При крају 1912, 1913. и пред смрт, стварни вођ је био Скерлић. Богдан Поповић само формални. И стварна идеократија била је Скерлићева. И “теорија ред по ред” и рационализам и “уметност ради уметности”, основни постулати Поповићевог система, били су потиснути у крај. Под Скерлићев барјак окупили су се ирационални Југословени, “социјална уметност”, демократија (подвукао Б.). Све се то одржавало поштовањем, врло искреним, које је Скерлић имао за свога учитеља. Али, као што рекох, никаквих других идејних веза није било. То су била два потпуно различна света и један је почињао где се други завршавао, и обратно. Богдан Поповић је естета и књижевник, Јован Скерлић је историчар и политичар (подвукао Б.). Додир им је био на историји књижевности; и то француској, уколико је Скерлић знао. Јер Скерлић је био човек од интуиције и импресије, али је врло мало ствари знао…”
Удубљујући се у однос учитељ-ученик (Поповић- Скерлић), Лазаревић пише, поновимо, да је Скерлић “знао врло мало ствари и био је потпуно на сасвим другој страни од Поповића...................
