Где су златне кочије

Према писању дневног листа Данас:

Кучевачке и Голубачке пећине крију двадесетовековне митове и мистерије

Голубац - Златна кочија од чистог злата баснословне вредности голица и после двадесет векова пажњу становника голубачког и кучевачког краја где је наводно нестала у првом веку наше ере, а била је намењена непознатој египатској краљици. У несталој златној кочији налазила су се од злата изливена два овна, каже овдашња легенда.

Римским кочијашима је планински пут којим су ишли био непознат, застали су да се одморе у једној од многобројних пећина код Раденке и Брњице. Од тог тренутка им се губи сваки траг. У једној од тих пећини су, како кажу староседеоци, људи касније мистериозно нестајали. Онај ко би ушао у пећину да би је истражио и проверио није ли у њој заиста скривен златан ован римских легионара, никад се више није вратио свом станишту. Златна кочија је из Рима стигла у Виминацијум (данашњи Костолац) а римски цар је планирао да уз пратњу малог броја војника преко Лепенског вира настави пут ка Египту где је требало да буде поклоњен некој египатској принцези.

- Нико још не зна шта крију ове пећине, каже Петар Анђелковић из Кучева и додаје:

- И не само оне, јер овде има двадесетак мистичних пећинских улаза. Ловци који су одлазили у лов видели су улаз толико велики да и коњ у њега може да уђе. Али, нико се још није усудио да истражи унутрашњост ове пећине, ко зна шта би све открио, а можда би и легенда о сакривеној златној римској кочији коначно постала јаснија.

Шумске виле

У овом мистичном крају наслоњеном на Хомољске планине појављивале су се, каже прича из старих времена, и шумске виле. Кучевачки сликар Петар Анђелковић их није видео, али се као дечак наслушао бројних прича о вилама и вилењацима које је уградио у његовим сликама и предметима које израђује.

Човек са роговима

Анђелковић прича приповетку коју је давно чуо, а ради се о томе да је једном приликом нека жена возила запрежна кола и држала вранца за узде, а заова седела до ње. Почела је нагло да се окреће јер је крај пута угледала човека с роговима и брадом. Ухватио се за шараге запрежних кола и оне су га вукле све док се није појавило прво јаче сеоско осветлење. Кад је светлост обасјала запрегу човек с роговима се откачио од запреге а коњ умирио иако је галопирао скоро два километра.

    Дневни лист Данас  

_ _ _ _ _ _ 

Према писању „Телеграфа“

Златна кочија и више сандука злата и драгог камења закопана је тако што је над њом направљено вештачко брдо од земље. Тајна златне кочије и места на коме је закопана остало је неоткривено до данас. По благо се нико никада није вратио.

     = извор: Телеграф  

_ _ _ _ _ _ _ _ _
 
    Исти, исто:

ОТКРИВАМО, ГДЕ ЈЕ ОТИШЛО ТИТОВО БЛАГО   

Опет то исто, или шта штампа штампа?

У добром делу Србије постоји легенда о закопаној златној кочији баснословне вредности. По једнима кочија је закопана у I веку и била је намењена некој египатској краљици; по другима је то турска кочија повезена из Београда која никада није напустила Србију. У Тимочкој крајини у току је лов на кочију од сувога злата из посебне легенде.

У току најезде Хуна у V веку, порушена је Галеријева царска палата Феликс Ромулијана код Зајечара. Бежећи пред хордом римска царица која се затекла у Ромулијани повезла је са собом јединствено благо – златну кочију. После само пар десетина пређених километара, људи из њене свите и гарде која ју је чувала, схватили су да их кочија превише успорава и да су у опасности да их непријатељ сустигне. Легенда помиње и да се сломио један од точкова кочије. Решили су да се ослободе и кочије и другог блага које су са собом носили да би могли бежати брже, а да се касније, када то прилике дозволе, врате по закопано благо.

Златна кочија и више сандука злата и драгог камења закопана је тако што је над њом направљено вештачко брдо од земље. Тајна златне кочије и места на коме је закопана остало је неоткривено до данас. По благо се нико никада није вратио.

Вековима се ова прича препричава по селима у долини Белог Тимока. Помињу се две могуће локације, два вештачка брда, под којима је могуће да се крије златна кочија


У сред села Врбица, десно од садашњег магистралног пута Зајечар – Ниш, налази се брдо Лм, које доминира селом. Јагма за златном кочијом почела је пре неколико година, када је непознати човек купио плац на брду и ту сазидао кућу. О њему мештани не желе да говоре. Спомињу га као неког „Швајцарца“ и листом изјављују да не знају ко је он. Елем, „Швајцарац“ је на Лму сазидао кућу, оградио плац бодљикавом жицом и – нестао без трага.

Довитљиви мештани схватили су шта „Швајцарац“ тражи, али и да то није нашао, па су и они кренули у акцију. Покуповали су све плацеве у околини брда, на њима засадили баште и кукуруз. И обавезни пластеник.

Управо ти пластеници служе им као камуфлажа за копање канала дубоко у утробу брда.

 итд.


Легенда која је подигла Тимочку крајину на ноге: Лов на кочију од сувог злата | Репортаже | Novosti.rs

Легенда о закопаној златној кочији баснословне вредности

ТИМОЧКИ КОПАЧИ ЗЛАТА: Да ли сте чули за златну кочију баснословне вредности?  (ФОТО)
У добром делу Србије постоји легенда о закопаној златној кочији баснословне вредности. По једнима кочија је закопана у I веку и била је намењена некој египатској краљици; по другима је то турска кочија повезена из Београда која никада није напустила Србију. У Тимочкој крајини у току је лов на кочију од сувога злата из посебне легенде.



У току најезде Хуна у V веку, порушена је Галеријева царска палата Феликс Ромулијана код Зајечара. Бежећи пред хордом римска царица која се затекла у Ромулијани повезла је са собом јединствено благо – златну кочију. После само пар десетина пређених километара, људи из њене свите и гарде која ју је чувала, схватили су да их кочија превише успорава и да су у опасности да их непријатељ сустигне. Легенда помиње и да се сломио један од точкова кочије. Решили су да се ослободе и кочије и другог блага које су са собом носили да би могли бежати брже, а да се касније, када то прилике дозволе, врате по закопано благо.
Златна кочија и више сандука злата и драгог камења закопана је тако што је над њом направљено вештачко брдо од земље. Тајна златне кочије и места на коме је закопана остало је неоткривено до данас. По благо се нико никада није вратио. Вековима се ова прича препричава по селима у долини Белог Тимока. Помињу се две могуће локације, два вештачка брда, под којима је могуће да се крије златна кочија. Једно брдо је у атару села Грлиште. Друго су посетили наши репортери.

У сред села Врбица, десно од садашњег магистралног пута Зајечар – Ниш, налази се брдо Лъм (чита се: лм), које доминира селом. Јагма за златном кочијом почела је пре неколико година, када је непознати човек купио плац на брду и ту сазидао кућу. О њему мештани не желе да говоре. Спомињу га као неког „Швајцарца“ и листом изјављују да не знају ко је он. Елем, „Швајцарац“ је на Лъму сазидао кућу, оградио плац бодљикавом жицом и – нестао без трага.

Довитљиви мештани схватили су шта „Швајцарац“ тражи, али и да то није нашао, па су и они кренули у акцију. Покуповали су све плачеве у околини брда, на њима засадили баште и кукуруз. И обавезни пластеник.

Управо ти пластеници служе им као камуфлажа за копање канала дубоко у утробу брда.

Тоне земље су избачене из брда Лъм у потрази за златном кочијом.

А да ли су је нашли?

Е, о томе нису желели да причају.

(Д.Митић)

= извор: Скривено благо  

Ратни туризам, избор

Prema rečima jednog zarobljenog borca iz neonacističkog kaznenog bataljona „Azov“, građani Evropske Unije se bore na strani ukrajinskih trupa kao „ratni turisti“.
Stranci, obično desničarski ekstremisti, učestvuju u „safariju“ u kojem love ljude.
Iako ovo zvuči kao nešto što je teško progutati, ovaj lik deluje veoma uverljivo.
Ovaj fenomen se prvi put pojavio u građanskom ratu u Jugoslaviji gde su evropski desničari, takozvani „vikend ratnici“, „lovili Srbe“ zajedno sa hrvatskom vojskom.
Azovski bataljon ima veb sajt na kojem su naznačeni kontakti za tačke mobilizacije.
Kako kaže zarobljenik, on je video nekoliko Šveđana, Francuza i dva Gruzijca koji su došli u avgustu na dve nedelje. Oni su učestvovali u pucnjavama napadačke grupe.
Drugi svedoci pričaju da nacističkih lovaca na Ruse ima i iz drugih zemalja. Uglavnom pucaju iz snajpera i sa velike razdaljine.
Čak se i snimaju dok pucaju, a zatim aploaduju snimke na internet pošto to za njih predstavlja slobodno vreme.
Kako navodi zarobljenik, sponzori Azova, Kolomojski i Lijaško, potpuno su svesni da stranci učestvuju u kaznenim akcijama.
    = извор: Ратни туризам модеран у ЕУ: Посетите Украјину и упуцајте Руса

* *
Franncuska pokreće "ratni turizam"

Od američkih vojnika koji su doneli žvakaću gumu u Francusku 1917. do četkice za zube iz rovova i novoskovanih mašinki i bombi, krvoproliće Prvog svetskog rata dobilo je novi, revolucionarni tretman u novom Francuskom ratnom muzeju blizu Diznilenda u Parizu.
      = извор: више 

**
Izveštaj u izraelskom najstarijem dnevnom listu “Harec” baca svetlo na uznemiravajući novi fenomen koji je postao popularan u jevrejskoj državi. Na planinskoj granici sa Sirijom, u kojoj bukti građanski rat već tri i po godine, turisti mogu da gledaju uživo bitku između snaga predsednika Bašara al-Asada i pobunjenika koji žele da ga skinu sa vlasti.
   = извор: више:  

**
U BiH, tzv. Tunel spasa, koji je tokom sukoba devedesetih povezivao opkoljeno Sarajevo, u 2013. godini posjetilo je više od 85.000 turista, dok je taj broj u prošloj godini bio još i veći. Iz Tunela su potvrdili kako su ovo mjesto posjećivali turisti sa svih kontinenata. Turisti se zanimaju za stare fotografije, naoružanje, alat kojim je Tunel prokopan…
S druge strane, u Hrvatskoj su na ideju ratnog turizma došli hrvatski tenkisti, koji turistima namjeravaju ponuditi vožnju u tenkovima. Za sada rade na nabavci tenkova i traženju poligona kojima bi se vozali, a to bi moglo biti u okolini Knina i nekih drugih mjesta gdje su ’90-ih vođene borbe.
Kako najavljuju iz Udruženja hrvatskih tenkista, neki poligoni za vožnju tenkom trebali bi biti i u blizini mora, kako bi bili što bliže turistima. Od zarađenog novca, najavljuju iz istog udruženja, planiraju upošljavati bivše pripadnike Hrvatske vojske ali i ulagati dalje u posao, piše Novinska agencija Patria.
    = извор: више

**
А у Србији? Ова врста "туризма" никога не занима, напротив. Сам помен изазива саблажњавање!!

50 miliona evra godišnje! |

DA Srbija može da prigrabi milione evra od holivudske
produkcije filmova zvuči neverovatno. Ipak, da smo na vreme doneli
uredbu kojom bi se omogućilo da se već postojeća odredba Zakona o
kinematografiji sprovede u delo, godišnje bi se u našoj zemlji obrnulo
po 50 miliona evra, upravo od snimanja visokobudžetnih, ali i onih
jeftinijih filmova.

Ana Ilić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije,
objašnjava, za „Novosti“, da državni podsticaji od 20 odsto, Srbiji
mogu godišnje da donesu više desetina miliona evra. A, u početku, Srbija
bi trebalo da uloži oko 1,5 miliona evra godišnje.

-
Ovaj sistem podsticaja podrazumeva da je država apsolutno bezbedna, ne
ulazi u rizik i ništa ne plaća unapred - ističe Ana Ilić. - Tek kada
strani filmski, odnosno TV producenti plate sve poreze, doprinose,
takse, dobavljače... koje su koristili za snimanje u Srbiji, mogu da
podnesu zahtev za povraćaj 20 odsto uloženih sredstava.

Da
je reč o ogromnom novcu, pokazuje i „ispuštena“ dobit od poznatog
holivudskog hita „Umri muški“ 5. deo, koji je trebalo da se snima upravo
u Srbiji. Upravo zbog nedostatka podsticaja, producenti ovog ostvarenja
odlučili su da ga snime u Mađarskoj, koja ima stopu povrata uloženog
novca od čak 30 odsto.

- Za snimanje ovog filma
producenti su u Mađarskoj, za godinu dana, utrošili 92 miliona dolara -
objašnjava Ana Ilić. - Angažovano je 845 ljudi direktno, plus
dobavljači. U ovo je uračunat i novac za filmske radnike, lokacije,
noćenja u hotelima, avio-karte, ali i zanatlije koje su gradile scene,
krojače... Materijal je, na primer, kupovan u Mađarskoj. Ovaj primer
pokazuje koliko je ta država zapravo prihodovala od snimanja samo jednog
filma.

Hristina
Mikić, izvršni direktor Grupe za kreativnu ekonomiju, smatra da bi
uvođenje filmskih podsticaja omogućilo investicioni ciklus direktno u
filmskoj industriji u iznosu od oko 50 miliona evra, a indirektno, u
oblasti filmskog turizma i kreativnih industrija oko 75 miliona evra.

-
Računica da li se isplati ili ne uvesti poreske podsticaje je vrlo
jednostavna: propušteni javni prihodi od ovih podsticaja za državu bi
bili oko 10 miliona evra, dok bi tržište kreativnih industrija
profitiralo za 125 miliona evra dodatnog finansiranja - objašnjava
Hristina Mikić.

Ona dodaje da bi, dugoročno gledano,
snimanje jednog visokobudžetnog filma u Srbiji omogućilo od pet do
sedam godina ekonomskih koristi od eksploatacije filmskih lokacija kroz
filmski turizam...



PRIMER NISKOBUDžETNOG FILMA

RAČUNICA
Srspke filmske asocijacije, na primeru niskobudžetnog filma, pokazuje
da bi se na svaki jedan evro isplaćenih podsticaja u državni budžet
slilo 1,46 evra poreskih prihoda.

- Na svaki jedan
evro podsticaja, to jest povraćaja, privuče se 5,32 evra stranih
filmskih investicija. Odnosno, na svaki evro podsticaja generisalo bi se
ukupno 13 evra zbog efekta multiplikacije - objašnjava izvršna
direktorka Asocijacije dodajući da se usvajanje uredbe kojom se reguliše
ova oblast iščekuje još od decembra 2011. godine.



Srbija bi od stranih filmadžija mogla da zaradi 50 miliona evra godišnje! | Kultura | Novosti.rs

“Novosti” u poseti rodnom selu Živojina Mišića: Malo selo ponosno na velikog vojvodu

 Selo Struganik, podno Maljena, u opštini mioničkoj,
postalo je širom sveta slavno po vojvodi Živojinu Mišiću, briljantnom
strategu, kreatoru taktike Kolubarske bitke, velike pobede srpske vojske
nad austrougarskom armadom u Prvom svetskom ratu. Živojin, najmlađe,
trinaesto dete Radovana i Anđelije, miljenik roditelja jer je bio
najmanji u porodici, stasao je u vojskovođu koji je doprineo tome da
mala srpska kraljevina na kolena baci moćnu žuto-crnu carevinu.

Miodrag Mišić ispred vojvodine rodne kuće
Danas u malom Struganiku ima 12 kuća Mišića. Prezime
su, kaže predanje, dobili po Miši Kaljeviću, koji se davno prvi doselio
iz Crne Gore, iz sela Tepci, pod Durmitorom. Do rodne kuće vojvode
Živojina Mišića, koja je i muzej, vodi jedva prohodan seoski put, pun
rupa, kao da je bio na nišanu austrougarske artiljerije. Na vratima
katanac. Na kapiji telefon Turističke organizacije Mionica, da namernici
pozovu kustosa, da dođe iz varošice. O muzeju se, doskora, starao
Miodrag Mišić, najbliži vojvodin potomak u Struganiku.

-
Nikola, najstariji brat Živojinov, bio je moj čukundeda - objašnjava
Miodrag. - Ima nas Mišića u Beogradu, Kragujevcu. Kažu, ima ih i u Nišu.
Ali, nisu nam svi familija, već samo oni koji slave Tomindan, čija se
ikona nalazi i u vojvodinoj rodnoj kući.

Nebrojeno
puta Miodrag je posetiocima muzeja nadahnuto pričao kako je Živojin
učestvovao u svim srpskim ratovima od 1876. do 1918. godine. Triput bio
penzionisan, pa vraćan u vojnu službu, kad je to otadžbini trebalo.
Komandovao je Prvom armijom u Kolubarskoj bici i prilikom proboja
Solunskog fronta. Predavao strategiju na vojnoj akademiji. Bio načelnik
Vrhovne komande. Imao sijaset srpskih i stranih odličja.

-
Niko u familiji, posle Živojina, nije odabrao profesionalni vojnički
poziv - kaže Miodrag. - Eto, moj unuk, ćerkin sin Bogdan, upravo
dobrovoljno služi vojsku u Valjevu, baš u kasarni koja nosi ime njegovog
slavnog pretka - „Vojvoda Živojin Mišić“, kojim se ponose Struganik,
Mionica, cela Srbija.

U
Struganiku, u vojvodinoj familiji imaju samo jednog Živojina Mišića.
Sedamnaestogodišnjak, učenik trećeg razreda Tehničke škole u Valjevu,
koji živi nedaleko od rodne kuće slavnog vojvode, ime je dobio po želji
oca, Miroslava Mišića.
- Rešio sam da sin ponese ime našeg znamenitog
pretka - kaže Miroslav. - Nisam o tome nikome pričao, a kad se sin
rodio, kum je na papiru napisao pet imena. Na prvom mestu bilo je -
Živojin!

A Živojin, koji nosi ime čuvenog vojskovođe, svakog dana iz Struganika putuje 35 kilometara u školu u
Valjevo. Nije mu teško, kad se vrati, da roditeljima pomaže u svim poslovima na imanju - ore, kupi seno, vozi traktor...

-
Dok sam išao u Struganik u školu, često mi je učiteljica govorila da
učim, da ne bih obrukao vojvodu - kaže uz osmeh Živojin. - To su mi
kasnije pričali i nastavnici u mioničkoj školi. Sad isto mi kažu i
profesori u Tehničkoj školi u Valjevu. Učim, trudim se da ga ne obrukam.
Pojedini drugovi zovu me „vojvoda“. Ime ne bih menjao ni za šta na
svetu.

Često, veli Živojin, ode do rodne kuće svog slavnog imenjaka. Da se podseti čije ime nosi. Vojvodina kuća
pod zaštitom je države, kao primer narodnog graditeljstva prve polovine
19. veka. Muzejska postavka sadrži njegove brojne lične predmete -
sablju, durbin, ordenje. U dvorištu su vajat, magaza, mlekar...

Most u Mionici na kojem je vojvoda Mišić zaustavio zbeg
- Ponosan sam što je moj unuk nasledio ime takvog junaka - kaže Slobodan Mišić. - On je naša dika, siguran sam da će imenom i prezimenom uzdignute glave ići kroz život. A kakav je čovek
bio vojvoda, svedoči i događaj kad je u Mionici sprečio bežaniju srpske
vojske...

„Vojnici! Deco! Stanite!
Uspravite se! Okrenite lice neprijatelju!“ Tim rečima Živojin Mišić
zaustavio je na mostu preko reke Ribnice u Mionici rasulo Prve srpske
armije, na čije je čelo bio postavljen umesto ranjenog i bolesnog
komandanta Petra Bojovića. Panični zbeg vojske i naroda u trenu je
pretvorio u organizovano odstupanje, da bi samo dve nedelje kasnije u
Kolubarskoj bici briljantnom taktikom pobedio neuporedivo jaču
austrougarsku vojsku i dobio čin vojvode.

PRIZNAT OD VELIKIH SILA

-ŽIVOJIN
Mišić je priznat od velikih sila kao jedan od najvećih vojnih stratega
20. veka - kaže Miodrag Mišić. - Njegova taktika, primenjena u
Kolubarskoj bici, i danas se izučava na čuvenim vojnim akademijama širom
sveta. A kad sam u gimnaziji učio istoriju, Prvi svetski rat bio je tek
pomenut, o Živojinu i ostalim srpskim vojvodama nije bilo ni pomena.
Verovatno zato jer je Josip Broz, u Kolubarskoj bici, bio kaplar
austougarske vojske. Ali, o Živojinu mnogo sam saznao od roditelja i
starijih Mišića, pa i to da je zahvaljujući njemu Mionica ukazom kralja
proglašena za varošicu...

ĆERKE I SINOVI
Živojin je bio oženjen Lujzom iz Beča, čiji
roditelji nisu bili oduševljeni zetom. Imali su tri ćerke (Eleonoru,
Olgu i Anđeliju) i tri sina, koji nisu imali potomke. Radovan i
Aleksandar učestvovali su kao oficiri u Prvom svetskom ratu, a najmlađi
Vojislav je u to vreme bio maloletan.

-Zadesila ih je kasnije tragična sudbina. Najstariji Radovan je zarobljen u
Drugom svetskom ratu i deportovan u logor u Nemačkoj, gde je umro 1943.
godine. Aleksandar, pripadnik Ravnogorskog pokreta, u Struganiku se
lažno predstavio kao Draža Mihailović, da bi ga spasao od Nemaca, te je
sa prijateljem, Slovencem Ivanom Freglom, uhapšen i novembra 1941.
godine streljan u Valjevu. Najmlađi Vojislav otišao je u partizane, ali
je za vreme Informbiroa bio na Golom otoku. Umro je 1974. godine u
Beogradu - priča Miodrag Mišić.

“Novosti” u poseti rodnom selu Živojina Mišića: Malo selo ponosno na velikog vojvodu | Reportaže | Novosti.rs

Трећа Србија предаје листу за Београд, Протић кандидат за градоначелника - Правда

BEOGRAD – Politička organizacija Treća Srbija predaće
izbornu listu – „Treća Srbija – Za sve vredne ljude“ za lokalne izbore u
Beogradu u četvrtak, 13. februara u 11 časova, najavljuju u ovoj
organizaciji.

Kandidat te liste za gradonačelnika Beograda je predsednik Treće
Srbije Aleksandar Protić. Do ulaska u politiku, Protić je bio član grupe
Beogradski sindikat.  Treća Srbija je najavila da će na gradske, kao i
na republičke izbore izaći samostalno.

Izvor: Pravda

Трећа Србија предаје листу за Београд, Протић кандидат за градоначелника - Правда

Трећа Србија на изборe иде самостално

Андреј Фајгељ

БЕОГРАД – Трећа Србија ће на наредним изборима наступити самостално  – најавили су данас из ове странке.

-Нико не постоји ко није 20 година присутан на политичкој сцени
Србије и није показао шта зна или не зна да ради. Мали предузетници
немају некога ко их заступа, нити  интернет заједница или они који су
поштовали државу и на пример плаћали ТВ претплату. Они до сада нису
имали адекватног заступника. Ми нудимо другачији начин бављења политиком
– рекао је потпредседник Треће Србије Мирослав Паровић на конференцији
за новинаре.


Према речима Паровића, само у Београду и Новом Саду има 10.000 људи
који извозе софтвер што доноси  више од целокупног извоза малина из
Србије.


-Ми у Србији иако имамо овакве параметре у овој области, немамо
уопште законску регулативу која то регулише. Практично та фирма мора да
отвори оф шор компанију да би радила софтвер. Ту је и недостатак
инфраструктуре, док неке земље имају уставну обавези да сваки грађанин
има приступ интернету, код нас то није случај. Наш циљ је да се направи
једна јака и моћна интернет инфраструктура у Србији – рекао је Паровић.


Један од циљева Треће Србије је промена закона о банкарском систему
како би се малим и средњим предузећима омогућило кредитирање.


-Једино банке дају микрокредите, а услови банака су гори од оних које
нуде зеленаши. Желимо дати Србију у руке онима који ће за кратко време
од Србије направити јаку и моћну државу – рекао је Паровић.


Андреј Фајгељ један од потпредседниа Треће Србије упозорио је да влада апатија.


-Људи нису такви не јер су покварени, већ јер су мудри и након више
деценијског искустава су се уверили да је тако за њих најбоље. Србију
воде исте посткомунистичке гарнитуре из 90-тих или још горе,
комунистичке гарнитуре. Трећа Србија доноси смену генерација у Србији –
рекао је Фајгељ.


Александар Протић, иначе члан бенда Београдски сидикат, подсетио је
на наше баке и мајке „које су нас васпитавале да будемо бољи људи“.


-Све оне вредне у овој држави треба да препознамо, охрабримо и подржимо  -  рекао је Протић.




Трећа Србија на изборe иде самостално - Правда