Претражи овај блог

субота, 4. април 2015.

Где су златне кочије

Према писању дневног листа Данас:



Кучевачке и Голубачке пећине крију двадесетовековне митове и мистерије


Голубац - Златна кочија од чистог злата баснословне вредности голица и после двадесет векова пажњу становника голубачког и кучевачког краја где је наводно нестала у првом веку наше ере, а била је намењена непознатој египатској краљици. У несталој златној кочији налазила су се од злата изливена два овна, каже овдашња легенда.
Римским кочијашима је планински пут којим су ишли био непознат, застали су да се одморе у једној од многобројних пећина код Раденке и Брњице. Од тог тренутка им се губи сваки траг. У једној од тих пећини су, како кажу староседеоци, људи касније мистериозно нестајали. Онај ко би ушао у пећину да би је истражио и проверио није ли у њој заиста скривен златан ован римских легионара, никад се више није вратио свом станишту. Златна кочија је из Рима стигла у Виминацијум (данашњи Костолац) а римски цар је планирао да уз пратњу малог броја војника преко Лепенског вира настави пут ка Египту где је требало да буде поклоњен некој египатској принцези.
- Нико још не зна шта крију ове пећине, каже Петар Анђелковић из Кучева и додаје:
- И не само оне, јер овде има двадесетак мистичних пећинских улаза. Ловци који су одлазили у лов видели су улаз толико велики да и коњ у њега може да уђе. Али, нико се још није усудио да истражи унутрашњост ове пећине, ко зна шта би све открио, а можда би и легенда о сакривеној златној римској кочији коначно постала јаснија.
Шумске виле
У овом мистичном крају наслоњеном на Хомољске планине појављивале су се, каже прича из старих времена, и шумске виле. Кучевачки сликар Петар Анђелковић их није видео, али се као дечак наслушао бројних прича о вилама и вилењацима које је уградио у његовим сликама и предметима које израђује.
Човек са роговима
Анђелковић прича приповетку коју је давно чуо, а ради се о томе да је једном приликом нека жена возила запрежна кола и држала вранца за узде, а заова седела до ње. Почела је нагло да се окреће јер је крај пута угледала човека с роговима и брадом. Ухватио се за шараге запрежних кола и оне су га вукле све док се није појавило прво јаче сеоско осветлење. Кад је светлост обасјала запрегу човек с роговима се откачио од запреге а коњ умирио иако је галопирао скоро два километра.
    Дневни лист Данас  
_ _ _ _ _ _ 



Према писању „Телеграфа“
Златна кочија и више сандука злата и драгог камења закопана је тако што је над њом направљено вештачко брдо од земље. Тајна златне кочије и места на коме је закопана остало је неоткривено до данас. По благо се нико никада није вратио.
     = извор: Телеграф  

_ _ _ _ _ _ _ _ _
 
    Исти, исто:

ОТКРИВАМО, ГДЕ ЈЕ ОТИШЛО ТИТОВО БЛАГО   


Опет то исто, или шта штампа штампа?

У добром делу Србије постоји легенда о закопаној златној кочији баснословне вредности. По једнима кочија је закопана у I веку и била је намењена некој египатској краљици; по другима је то турска кочија повезена из Београда која никада није напустила Србију. У Тимочкој крајини у току је лов на кочију од сувога злата из посебне легенде.


У току најезде Хуна у V веку, порушена је Галеријева царска палата Феликс Ромулијана код Зајечара. Бежећи пред хордом римска царица која се затекла у Ромулијани повезла је са собом јединствено благо – златну кочију. После само пар десетина пређених километара, људи из њене свите и гарде која ју је чувала, схватили су да их кочија превише успорава и да су у опасности да их непријатељ сустигне. Легенда помиње и да се сломио један од точкова кочије. Решили су да се ослободе и кочије и другог блага које су са собом носили да би могли бежати брже, а да се касније, када то прилике дозволе, врате по закопано благо.

Златна кочија и више сандука злата и драгог камења закопана је тако што је над њом направљено вештачко брдо од земље. Тајна златне кочије и места на коме је закопана остало је неоткривено до данас. По благо се нико никада није вратио.

Вековима се ова прича препричава по селима у долини Белог Тимока. Помињу се две могуће локације, два вештачка брда, под којима је могуће да се крије златна кочија

 Илустрација
У сред села Врбица, десно од садашњег магистралног пута Зајечар – Ниш, налази се брдо Лм, које доминира селом. Јагма за златном кочијом почела је пре неколико година, када је непознати човек купио плац на брду и ту сазидао кућу. О њему мештани не желе да говоре. Спомињу га као неког „Швајцарца“ и листом изјављују да не знају ко је он. Елем, „Швајцарац“ је на Лму сазидао кућу, оградио плац бодљикавом жицом и – нестао без трага.

Довитљиви мештани схватили су шта „Швајцарац“ тражи, али и да то није нашао, па су и они кренули у акцију. Покуповали су све плацеве у околини брда, на њима засадили баште и кукуруз. И обавезни пластеник.

Управо ти пластеници служе им као камуфлажа за копање канала дубоко у утробу брда.

 итд.


Легенда која је подигла Тимочку крајину на ноге: Лов на кочију од сувог злата | Репортаже | Novosti.rs

Легенда о закопаној златној кочији баснословне вредности



ТИМОЧКИ КОПАЧИ ЗЛАТА: Да ли сте чули за златну кочију баснословне вредности?  (ФОТО)
У добром делу Србије постоји легенда о закопаној златној кочији баснословне вредности. По једнима кочија је закопана у I веку и била је намењена некој египатској краљици; по другима је то турска кочија повезена из Београда која никада није напустила Србију. У Тимочкој крајини у току је лов на кочију од сувога злата из посебне легенде.



У току најезде Хуна у V веку, порушена је Галеријева царска палата Феликс Ромулијана код Зајечара. Бежећи пред хордом римска царица која се затекла у Ромулијани повезла је са собом јединствено благо – златну кочију. После само пар десетина пређених километара, људи из њене свите и гарде која ју је чувала, схватили су да их кочија превише успорава и да су у опасности да их непријатељ сустигне. Легенда помиње и да се сломио један од точкова кочије. Решили су да се ослободе и кочије и другог блага које су са собом носили да би могли бежати брже, а да се касније, када то прилике дозволе, врате по закопано благо.
Златна кочија и више сандука злата и драгог камења закопана је тако што је над њом направљено вештачко брдо од земље. Тајна златне кочије и места на коме је закопана остало је неоткривено до данас. По благо се нико никада није вратио. Вековима се ова прича препричава по селима у долини Белог Тимока. Помињу се две могуће локације, два вештачка брда, под којима је могуће да се крије златна кочија. Једно брдо је у атару села Грлиште. Друго су посетили наши репортери.

У сред села Врбица, десно од садашњег магистралног пута Зајечар – Ниш, налази се брдо Лъм (чита се: лм), које доминира селом. Јагма за златном кочијом почела је пре неколико година, када је непознати човек купио плац на брду и ту сазидао кућу. О њему мештани не желе да говоре. Спомињу га као неког „Швајцарца“ и листом изјављују да не знају ко је он. Елем, „Швајцарац“ је на Лъму сазидао кућу, оградио плац бодљикавом жицом и – нестао без трага.



Довитљиви мештани схватили су шта „Швајцарац“ тражи, али и да то није нашао, па су и они кренули у акцију. Покуповали су све плачеве у околини брда, на њима засадили баште и кукуруз. И обавезни пластеник.

Управо ти пластеници служе им као камуфлажа за копање канала дубоко у утробу брда.

Тоне земље су избачене из брда Лъм у потрази за златном кочијом.

А да ли су је нашли?

Е, о томе нису желели да причају.

(Д.Митић)

среда, 18. фебруар 2015.

Ратни туризам, избор

Prema rečima jednog zarobljenog borca iz neonacističkog kaznenog bataljona „Azov“, građani Evropske Unije se bore na strani ukrajinskih trupa kao „ratni turisti“.
Stranci, obično desničarski ekstremisti, učestvuju u „safariju“ u kojem love ljude.
Iako ovo zvuči kao nešto što je teško progutati, ovaj lik deluje veoma uverljivo.
Ovaj fenomen se prvi put pojavio u građanskom ratu u Jugoslaviji gde su evropski desničari, takozvani „vikend ratnici“, „lovili Srbe“ zajedno sa hrvatskom vojskom.
Azovski bataljon ima veb sajt na kojem su naznačeni kontakti za tačke mobilizacije.
Kako kaže zarobljenik, on je video nekoliko Šveđana, Francuza i dva Gruzijca koji su došli u avgustu na dve nedelje. Oni su učestvovali u pucnjavama napadačke grupe.
Drugi svedoci pričaju da nacističkih lovaca na Ruse ima i iz drugih zemalja. Uglavnom pucaju iz snajpera i sa velike razdaljine.
Čak se i snimaju dok pucaju, a zatim aploaduju snimke na internet pošto to za njih predstavlja slobodno vreme.
Kako navodi zarobljenik, sponzori Azova, Kolomojski i Lijaško, potpuno su svesni da stranci učestvuju u kaznenim akcijama.
    = извор: Ратни туризам модеран у ЕУ: Посетите Украјину и упуцајте Руса

* *
Franncuska pokreće "ratni turizam"

Od američkih vojnika koji su doneli žvakaću gumu u Francusku 1917. do četkice za zube iz rovova i novoskovanih mašinki i bombi, krvoproliće Prvog svetskog rata dobilo je novi, revolucionarni tretman u novom Francuskom ratnom muzeju blizu Diznilenda u Parizu.
      = извор: више 

**
Izveštaj u izraelskom najstarijem dnevnom listu “Harec” baca svetlo na uznemiravajući novi fenomen koji je postao popularan u jevrejskoj državi. Na planinskoj granici sa Sirijom, u kojoj bukti građanski rat već tri i po godine, turisti mogu da gledaju uživo bitku između snaga predsednika Bašara al-Asada i pobunjenika koji žele da ga skinu sa vlasti.
   = извор: више:  

**
U BiH, tzv. Tunel spasa, koji je tokom sukoba devedesetih povezivao opkoljeno Sarajevo, u 2013. godini posjetilo je više od 85.000 turista, dok je taj broj u prošloj godini bio još i veći. Iz Tunela su potvrdili kako su ovo mjesto posjećivali turisti sa svih kontinenata. Turisti se zanimaju za stare fotografije, naoružanje, alat kojim je Tunel prokopan…
S druge strane, u Hrvatskoj su na ideju ratnog turizma došli hrvatski tenkisti, koji turistima namjeravaju ponuditi vožnju u tenkovima. Za sada rade na nabavci tenkova i traženju poligona kojima bi se vozali, a to bi moglo biti u okolini Knina i nekih drugih mjesta gdje su ’90-ih vođene borbe.
Kako najavljuju iz Udruženja hrvatskih tenkista, neki poligoni za vožnju tenkom trebali bi biti i u blizini mora, kako bi bili što bliže turistima. Od zarađenog novca, najavljuju iz istog udruženja, planiraju upošljavati bivše pripadnike Hrvatske vojske ali i ulagati dalje u posao, piše Novinska agencija Patria.
    = извор: више

**
А у Србији? Ова врста "туризма" никога не занима, напротив. Сам помен изазива саблажњавање!!

недеља, 14. децембар 2014.

50 miliona evra godišnje! |



DA Srbija može da prigrabi milione evra od holivudske
produkcije filmova zvuči neverovatno. Ipak, da smo na vreme doneli
uredbu kojom bi se omogućilo da se već postojeća odredba Zakona o
kinematografiji sprovede u delo, godišnje bi se u našoj zemlji obrnulo
po 50 miliona evra, upravo od snimanja visokobudžetnih, ali i onih
jeftinijih filmova.


Ana Ilić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije,
objašnjava, za „Novosti“, da državni podsticaji od 20 odsto, Srbiji
mogu godišnje da donesu više desetina miliona evra. A, u početku, Srbija
bi trebalo da uloži oko 1,5 miliona evra godišnje.

-
Ovaj sistem podsticaja podrazumeva da je država apsolutno bezbedna, ne
ulazi u rizik i ništa ne plaća unapred - ističe Ana Ilić. - Tek kada
strani filmski, odnosno TV producenti plate sve poreze, doprinose,
takse, dobavljače... koje su koristili za snimanje u Srbiji, mogu da
podnesu zahtev za povraćaj 20 odsto uloženih sredstava.

Da
je reč o ogromnom novcu, pokazuje i „ispuštena“ dobit od poznatog
holivudskog hita „Umri muški“ 5. deo, koji je trebalo da se snima upravo
u Srbiji. Upravo zbog nedostatka podsticaja, producenti ovog ostvarenja
odlučili su da ga snime u Mađarskoj, koja ima stopu povrata uloženog
novca od čak 30 odsto.

- Za snimanje ovog filma
producenti su u Mađarskoj, za godinu dana, utrošili 92 miliona dolara -
objašnjava Ana Ilić. - Angažovano je 845 ljudi direktno, plus
dobavljači. U ovo je uračunat i novac za filmske radnike, lokacije,
noćenja u hotelima, avio-karte, ali i zanatlije koje su gradile scene,
krojače... Materijal je, na primer, kupovan u Mađarskoj. Ovaj primer
pokazuje koliko je ta država zapravo prihodovala od snimanja samo jednog
filma.

Hristina
Mikić, izvršni direktor Grupe za kreativnu ekonomiju, smatra da bi
uvođenje filmskih podsticaja omogućilo investicioni ciklus direktno u
filmskoj industriji u iznosu od oko 50 miliona evra, a indirektno, u
oblasti filmskog turizma i kreativnih industrija oko 75 miliona evra.

-
Računica da li se isplati ili ne uvesti poreske podsticaje je vrlo
jednostavna: propušteni javni prihodi od ovih podsticaja za državu bi
bili oko 10 miliona evra, dok bi tržište kreativnih industrija
profitiralo za 125 miliona evra dodatnog finansiranja - objašnjava
Hristina Mikić.

Ona dodaje da bi, dugoročno gledano,
snimanje jednog visokobudžetnog filma u Srbiji omogućilo od pet do
sedam godina ekonomskih koristi od eksploatacije filmskih lokacija kroz
filmski turizam...



PRIMER NISKOBUDžETNOG FILMA

RAČUNICA
Srspke filmske asocijacije, na primeru niskobudžetnog filma, pokazuje
da bi se na svaki jedan evro isplaćenih podsticaja u državni budžet
slilo 1,46 evra poreskih prihoda.

- Na svaki jedan
evro podsticaja, to jest povraćaja, privuče se 5,32 evra stranih
filmskih investicija. Odnosno, na svaki evro podsticaja generisalo bi se
ukupno 13 evra zbog efekta multiplikacije - objašnjava izvršna
direktorka Asocijacije dodajući da se usvajanje uredbe kojom se reguliše
ova oblast iščekuje još od decembra 2011. godine.



Srbija bi od stranih filmadžija mogla da zaradi 50 miliona evra godišnje! | Kultura | Novosti.rs

петак, 14. март 2014.

“Novosti” u poseti rodnom selu Živojina Mišića: Malo selo ponosno na velikog vojvodu

 Selo Struganik, podno Maljena, u opštini mioničkoj,
postalo je širom sveta slavno po vojvodi Živojinu Mišiću, briljantnom
strategu, kreatoru taktike Kolubarske bitke, velike pobede srpske vojske
nad austrougarskom armadom u Prvom svetskom ratu. Živojin, najmlađe,
trinaesto dete Radovana i Anđelije, miljenik roditelja jer je bio
najmanji u porodici, stasao je u vojskovođu koji je doprineo tome da
mala srpska kraljevina na kolena baci moćnu žuto-crnu carevinu.
“Novosti” u poseti rodnom selu Živojina Mišića: Malo selo ponosno na velikog vojvodu | Reportaže | Novosti.rs

среда, 12. фебруар 2014.

Трећа Србија предаје листу за Београд, Протић кандидат за градоначелника - Правда





BEOGRAD – Politička organizacija Treća Srbija predaće
izbornu listu – „Treća Srbija – Za sve vredne ljude“ za lokalne izbore u
Beogradu u četvrtak, 13. februara u 11 časova, najavljuju u ovoj
organizaciji.
Protic 650x432 Treća Srbija predaje listu za Beograd, Protić kandidat za gradonačelnika
Kandidat te liste za gradonačelnika Beograda je predsednik Treće
Srbije Aleksandar Protić. Do ulaska u politiku, Protić je bio član grupe
Beogradski sindikat.  Treća Srbija je najavila da će na gradske, kao i
na republičke izbore izaći samostalno.
Izvor: Pravda




















Трећа Србија предаје листу за Београд, Протић кандидат за градоначелника - Правда

недеља, 9. фебруар 2014.

Трећа Србија на изборe иде самостално


andrej fajgelj  Трећа Србија на изборe иде самостално Андреј Фајгељ
БЕОГРАД – Трећа Србија ће на наредним изборима наступити самостално  – најавили су данас из ове странке.
-Нико не постоји ко није 20 година присутан на политичкој сцени
Србије и није показао шта зна или не зна да ради. Мали предузетници
немају некога ко их заступа, нити  интернет заједница или они који су
поштовали државу и на пример плаћали ТВ претплату. Они до сада нису
имали адекватног заступника. Ми нудимо другачији начин бављења политиком
– рекао је потпредседник Треће Србије Мирослав Паровић на конференцији
за новинаре.


Према речима Паровића, само у Београду и Новом Саду има 10.000 људи
који извозе софтвер што доноси  више од целокупног извоза малина из
Србије.


-Ми у Србији иако имамо овакве параметре у овој области, немамо
уопште законску регулативу која то регулише. Практично та фирма мора да
отвори оф шор компанију да би радила софтвер. Ту је и недостатак
инфраструктуре, док неке земље имају уставну обавези да сваки грађанин
има приступ интернету, код нас то није случај. Наш циљ је да се направи
једна јака и моћна интернет инфраструктура у Србији – рекао је Паровић.


Један од циљева Треће Србије је промена закона о банкарском систему
како би се малим и средњим предузећима омогућило кредитирање.


-Једино банке дају микрокредите, а услови банака су гори од оних које
нуде зеленаши. Желимо дати Србију у руке онима који ће за кратко време
од Србије направити јаку и моћну државу – рекао је Паровић.


Андреј Фајгељ један од потпредседниа Треће Србије упозорио је да влада апатија.


-Људи нису такви не јер су покварени, већ јер су мудри и након више
деценијског искустава су се уверили да је тако за њих најбоље. Србију
воде исте посткомунистичке гарнитуре из 90-тих или још горе,
комунистичке гарнитуре. Трећа Србија доноси смену генерација у Србији –
рекао је Фајгељ.


Александар Протић, иначе члан бенда Београдски сидикат, подсетио је
на наше баке и мајке „које су нас васпитавале да будемо бољи људи“.


-Све оне вредне у овој држави треба да препознамо, охрабримо и подржимо  -  рекао је Протић.




Трећа Србија на изборe иде самостално - Правда

петак, 31. јануар 2014.

Profesorka: Nisam zavela učenicu



U VIŠEM javnom tužilštvu u Novom Pazaru u četvrtak su
saslušane Nataša Prtinac (40), profesorka u ovdašnjoj gimnaziji, koja
je pre dva dana uhapšena pod sumnjom da je počinila krivično delo
obljube zloupotrebom službenog položaja, i Nezrina Čeli (34),
nezaposlena frizerka, koja je osumnjičena za krivično delo trgovine
ljudima i zavođenje i seksualno iskorišćavanje maloletnog lica.

Viši sud u Novom Pazaru odredio je, na predlog Višeg tužilaštva, pritvor do 30 dana Nataši Prtinac i Nezrini Čeli.

Nataša Prtinac
Prema nezvaničnim informacijama, Nataša Prtinac i
Nezrina Čeli odbacile su sve optužbe i negirale bilo kakvu povezanost sa
krivičnim delima koja im se pripisuju. Profesorka se tokom saslušanja
sve vreme pitala: šta je razlog da se njena bivša učenica T. P., koja je
optužuje za seksualno iskoirišćavanje, sada prema njoj tako ponaša i
tvrdila da je nije zavela.

Hapšenje profesorke likovnog vaspitanja Nataše Prtinac, inače u ovom kraju
poznate slikarke, i tvrdnja njene bivše učenice T. P. (21) da je
profesorka zavela još kada je bila u drugom razredu gimnazije
(maloletna) i da je četiri godine seksualno iskorišćavala i ucenjivala,
kao i sumnja da je u lezbijsko orgijanje, koje se odvijalo u
profesorkinom ateljeu i u stanu njene prijateljice Nezrine Čeli,
uključeno još bivših učenica, izavali su ogromno uznemirenje u Novom
Pazaru.

Svi sada čekaju šta će reći istraga koja tek počinje i koja će, zbog specifičnosti cele situacije, biti
vrlo komplikovana. Do tada, javnost u Novom Pazaru je podeljena. Jedni
brane profesorku i tvrde da je žrtva nameštaljke i osvete, dok drugi
ističu da ih ništa nije iznenadilo i da profesorka Nataša uopšte nije
krila svoje seksualno opredeljenje i da se i na javnim mestima „mazila“ i
ljubila sa svojim prijateljicama.

Policija je zaplenila telefone i kompjutere od obe uhapšene, pa će se verovatno i
posle njihovih pregleda znati nešto više o lezbijskoj aferi koja je
uznemirila Novi Pazar.

Uhapšenu profesorku u četvrtak su, protestom ispred Višeg tužilaštva, branili učenici
gimnazije čiji je ona razredni starešina. Oni su tvrdili da je Nataša
Prtinac savršen profesor, dobar čovek i da se prema njima majčinski
ponašala. Izrazili su sumnju da je počinila delo koje joj se stavlja na
teret i da, i ako je bilo neke veze sa bivšom učenicom T. P., nije bilo
prisile u tome.

U porodici devojke koja je prijavila da je seksualno iskorišćavana, u četvrtak su odbijali svaki
razgovor zbog istrage koja je u toku. U gimnaziji nisu ništa hteli da
komentarišu dok ne dobiju zvanične informacije iz suda i tužilaštva.

Učenici brane razrednu "kao svoju majku"

SUPRUG: TALAC DETETA KOME JE POMOGLA

SUPRUG uhapšene profesorke, poznati novopazarski slikar Reško Prtinac, u
četvrtak je izjavio da smatra da njegova supruga nije kriva i da je
žrtva osvete i talac T. P., kojoj je mnogo pomogla kada je prolazila
kroz težak period u životu.

- Kad jednom detetu pomognete, kad dozvolite da vam se približi onoliko koliko je to,
naravno, zakonom dozvoljeno, pomognete da prevaziđe svoje krize, onda
bukvalno postajete žrtva. Ceo grad zna ko smo i da je moja supruga svako
dete gledala na isti način, da smo svakome želeli da pomognemo. Kroz
naš atelje i kroz našu kuću prošlo je milion dece, pa zar mislite da bi
neko svoju karijeru ugrozio tako - kaže Reško Prtinac, naglašavajući da
je devojčica pokazivala neku vrstu posesivnosti i da je profesorka htela
da je skloni od sebe.

Profesorka: Nisam zavela učenicu | Hronika | Novosti.rs

среда, 8. јануар 2014.

Štit od laktaroša

 REKLAMNI MINUT * Šta znači reklamni minut za promociju kulture?
- To je inicijativa da se u zakone o medijima i oglašavanju ugradi jednostavan mehanizam koji bi obavezivao sve emitere da na svaki reklamni blok dodaju jedan minut reklama u kojem bi se promovisali i domaći filmovi, pozorišne predstave, koncerti, izložbe i druge kulturne manifestacije. Nazovimo to „reklamni minut za kulturu“. Emitere to ne bi ništa koštalo, ne bi se „zalazilo“ u njihov zakonski propisan reklamni blok, a srpskoj kulturi bi to bila ogromna pomoć. Jer, država ulaže ogroman novac za proizvodnju umetničkih dela a neka su, kao film, pa i predstave, izuzetno skupa. Potencijalni korisnici tih programa nisu uopšte informisani da ta dela postoje. Na sastanku Skupštinskog odbora za kulturu sa članovima RRA upitao sam da li znaju koja su dva, veoma solidna srpska filma, trenutno u bioskopima. Niko nije znao, jer ti filmovi uopšte nemaju TV reklamu, i na kraju će možda ostvariti samo deset odsto svog bioskopskog potencijala. Na tome svi gube, i autori, i država koja je te filmove podržala sa značajnim novcem.

NE treba od vlasti očekivati da bude svesna važnosti kulture bez našeg kontinuiranog insistiranja i podsećanja da je kultura mnogo širi pojam od umetnosti, da određuje sve sfere života - politički, društveni, moralni i mentalni ambijent, kućno vaspitanje, i da čak utiče i na psihičko zdravlje nacije - kaže za „Novosti“ filmski reditelj Srđan Dragojević, poslanik Socijalističke partije Srbije, koji je u parlamentu tokom prošle godine pokrenuo mnoga važna pitanja vezana za ovu oblast.
* Kao neko ko je po zanimanju i diplomirani psiholog, kako vidite vezu između kulture i mentalnog zdravlja ljudi?
- Ući ću u „zonu“ trivijalnog - mala TV reportaža iz bolnice u Prokuplju, gde su prvi put umesto belih čaršava stavili posteljine u boji, kroz svedočenje pacijenata pokazala je da prisustvo boje dobro utiče na njihovo zdravlje. Ne kažem, veoma je važno da li je i koliko četnički pokret bio antifašistički, ali važno je i ovo - obične, male, ljudske stvari. A čaršavi u boji, i to je kultura. Još „veća“ kultura je da se ljudima širom Srbije omogući da besplatno legalizuju svoje objekte, i da se pritom obavežu da će morati da omalterišu i okreče svoje fasade. Jer, mnogobrojne interdisciplinarne studije socijalne psihologije, arhitekture i prostornog planiranja svedoče o tome da se u velikoj meri smanjuju alkoholizam, nasilje u porodici, i da raste zadovoljstvo životom u sredinama koje su uređene i oplemenjene. To je takođe važno pitanje kulture.
Evo još jednog primera - naši granični prelazi ne samo što su štrokavi, nego su bezlični i ružni. Zamislite sad da svaki taj prelaz u arhitekturi i dizajnu sadrži i specifične elemente regije naše zemlje, ili da predstavlja vajarske radove naših umetnika? Koliko novca bacamo za nekakve TV i druge prezentacije lepote naše zemlje u svetu, a kad neko dođe na naš kućni prag, ima osećaj da je ušao u nerazvijenu afričku zemlju! I sve je to kultura, nego šta, i voleo bih da se u skupštini pozabavim i pitanjima koja se tiču kulture u širem smislu.
* Primetno je, međutim, da u parlamentu većina poslanika ne sluša kad vi izlažete pitanja?
- Polako, treba vremena i strpljenja da se ljudi zainteresuju. Nije ni meni lako da uđem u suštinu nekih pitanja vezanih za pravosuđe i ekonomiju. Trudim se da mnogim poslanicima u privatnom razgovoru predstavim važnost određenih tema, i zanimljivo je da niko od njih, na primer, nije znao da filmski i dramski umetnici, za razliku od muzičara, ne dobijaju naknade od repriza, ni od televizija, ni od kablovskih operatera ili drugih izvora koji eksploatišu naša dela. Kada im objasnim da su za mnoge značajne glumce i filmske umetnike te „famozne“ nacionalne penzije zapravo državna „milostinja“, i da im ne bi bile potrebne kada bi se zakonski uredilo i omogućilo da zasluženo dobijaju naknadu za svoj minuli rad, onda se zainteresuju.
* Kako bi izgledao vaš „kulturni pregled“ 2013. godine?
- Jasan i precizan sistem vrednovanja uspeha umetničkog dela, nazvanog „stimulacija“, koju je uveo Filmski centar Srbije, najznačajnija je stvar koja se desila u kulturi u 2013. Reč je o „kopernikanskom“ preokretu, gde se prvi put uvodi da je uspeh prethodnog dela „izmerljiv“, i da utiče na buduće. Tako se po prvi put razdvajaju uspešni od neuspešnih, a mislim da ni novinari nisu uspeli da predoče čitateljstvu sve moguće implikacije i značaj ovog, za naše kulturne prilike potpuno revolucionarnog čina. S jedne strane imate tabelu sa bodovanjem najznačajnijih svetskih festivala i nagrada, a s druge, gledanost filma u bioskopima. Ne pravi svako dela koja komuniciraju sa širom publikom, ali, ako je tako, onda je nužno da njegov rad bude uspešan u predstavljanju države na važnim festivalima umetničkog filma u svetu. Ako nema ni publike, ni festivala, onda je reč o amaterskom, a ne o profesionalnom stvaralaštvu, i podrška takvim autorima mora biti na tom nivou. Ovakav bi se model, modifikovan u skladu sa specificnostima oblastima stvaralaštva, mogao primeniti i na pozorište, književnost, muziku, likovnu scenu.
* Da li je uvođenje preciznog sistema vrednovanja aktuelno i važno samo za kulturu?
- Ovde nije reč samo o kulturi. Ali, iz komentara čitalaca na internet izdanjima raznih novina, pa i „Novosti“, video sam da ljudi ne shvataju o čemu se tačno radi. Većina misli da je to nešto vezano za „filmadžije“, kako se ružno nazivaju filmski autori, a stvar je mnogo šira, i zato kažem - revolucionarna. Funkcionalno društvo je ono koje nalazi mehanizme da vrednuje i nagradi uspešnost pojedinaca u svim oblastima života. To je „brana“ od nesposobnih, a ambicioznih „laktaroša“ i mediokriteta, koji su najčešće mnogo probitačniji tamo gde ne postoje jasni i precizni kriterijumi uspešnosti.* Prošlogodišnji konkursi za izbor direktora u ustanovama kulture pokazali su da su za ta mesta retko konkurisali oni najbolji u svojim strukama. O čemu nam to govori?
- Govori nam o tome da je sistem izbora nakaradan. Dva najznačajnija položaja u ovoj oblasti imaju ministar kulture i gradski sekretar za kulturu - na prvom mestu već imamo osobu od integriteta, a nadam se da će i na drugu funkciju doći neko sličan. Te dve ličnosti moraju da imaju autonomiju u izboru direktora ustanova kulture, republičkih i gradskih, i da za svoje dobre ili loše odluke i - odgovaraju. Kako Vladi, tako i biračima. Bez lične odgovornosti i odlučivanja sve se pretvara u „ringišpil“ egomanija, sujeta, ličnih animoziteta, začinjenih olakim i nepromišljenim partijskim odlukama u stilu - „daj onog mog malog, ‘mlogo’ voli pozorište“. Umetničko stvaralaštvo počiva na talentu, volji i energiji pojedinca. Zašto bi onda obezbeđivanje uslova za stvaralaštvo tog pojedinca, što je jedina uloga „rukovodioca“ u kulturi, počivala na nekakvoj lažnoj demokratiji, oličenoj u desetinama upravnih odbora?
* Pokrenuli ste važna pitanja vezana i za kulturu, i za status umetnika. Da li u tome imate podršku ministra Ivana Tasovca i koliko on u našim okolnostima može zaista da bude „spasilac“?
- Nazivati bilo koga „spasiocem“ je pogrešno i štetno, pokazalo se mnogo puta kroz našu
turbulentnu istoriju u poslednja dva stoleća. Četiri meseca je zaista malo da se procene rezultati. Pitajte me ovo u septembru sledeće godine, i iskreno ću reći ono što mislim. Što se saradnje tiče, kad osetim potrebu, pošaljem gospodinu Tasovcu imejl sa nekim predlogom koji smatram korisnim. Kao što sam, recimo, predložio da se napravi strategija obnove i povezivanje u mrežu domova kulture u gradovima koji već decenijama nemaju ni bioskop, salu za izložbe i koncerte, pa često ni knjižaru. Bila bi to „Srpska kulturna mreža“ - SKM, koja bi zajednički distribuirala kulturne programe. A što se tiče podrške, mislim da bi odnos između Ministarstva kulture i Skupštinskog odbora za kulturu, čiji sam član, bio efikasniji i konstruktivniji kada bi na zasedanjima odbora uvek bio prisutan neko iz ministarstva. Reći saradnja i podrška možete u ove dve rečenice, po želji, rotirati. No, one nesporno postoje i, štaviše, nužnost su.* Kako komentarišete gotovo potpunu tabloidizaciju medija?
- Tabloidi imaju neospornu medijsku moć. Neki od njih su dali značajan doprinos u humanitarnim akcijama, u otvaranju nekih važnih socijalnih i političkih tema. Zašto ne bi dali svoj doprinos i u popularisanju kulture? Ne treba stvari posmatrati crno-belo, jer ništa u životu, zapravo, nije tako.
LIDERI I PROMENE
* Može li ovde da se desi „srpski Čerčil“, neko ko bi shvatao da je kultura pitanje civilizacijskog i duhovnog opstanka naroda?
- Ako sada ne postoji, valjalo bi mu pomoći da se u tom smeru razvija. Mnogi naši lideri se dramatično menjaju nabolje, te ne bi bilo pogrešno pretpostaviti da su promene moguće i na planu kulture. Mi kao pojedinci ne samo da učimo čitavog života, već je i naše estetsko „čulo“ podložno razvoju i usavršavanju.

 

Dragojević: Štit od laktaroša | Kultura | Novosti.rs

субота, 23. фебруар 2013.

Солжењицин, хармоникаш-гласник / Никола Александар Марић



Уз Зукву; снимак Иван Лукић; 2011.


                                      Николи Пековићу

Има ли народа добрих и народа злих
И партија добрих или партија злих
Истина кроз речи Солжењицинове
Пробија баријере пропаганде и поље бојно
Као поприште заподенутог рата првом
Уобразиљом на место срца позиционира

А ветар прохујао је кроз ребра
Развучене хармонике и врисак
И звиждук сакривен иза завесе
У сенци која опрхвала је позориште
Дечак у телу мушкарца подиже главу
И показује лице променљиво као музика

Док разапиње тело инструмента
Лице се у представу суда преводи
И труби немо и неумољиво
У другој партији постаје анђелско
Које дува у једра бродоломника
Као спас измољен од светог Николе

Па срџба дубоког тона
И расап свих слатких смрти
Голи се живот пробија и дрхти
Пред представом и надахнућем
Којим стварана је поетика таме
Што претходила је првој наредби
Нека буде светлост

Буни се тада из крви талас
И тело венчано инструментом
Поскакује и тера сан и несвест
Уводи у зону где нада мре
И струже по дугмадима као
По наметнутој грађи и громови
Свуда по Архипелагу, по Гулагу




А лице хармоникаша узнето
Долази аплауз и човек враћа се
Детињем лицу чистом и детињем
Просијалом као у сваког весника
Благовесника извршитеља
По добијеном покајању
Поклоном враћа мач у корице
И осмехује се


понедељак, 10. септембар 2012.

КУЋА СВЕТИХ РАТОВА / Бела Тукадруз



Љубица Ћоровић: Београд - од деспота Стефана до Доситеја,Књижено друштво "Свети Сава", 1995.


   Колико познајемо Београд кроз литерарне изворе?Није ли тај период од деспота Стефана и Константина Философа,од позно средњевековног зенита једне централнобалканске, грађанске културе, до Доситеја и Вука,до полемика и памфлета устаничког Београда и зачетака нове српске књижевности,један од најтамнијих и најтрагичнијих периода у српској историји?
     У једанаест поглавља Љубица Ћоровић нас упознаје с Београдом кроз литерарне изворе,од деспота Стефана и Константина Филозофа до Доситеја и Вука.У сталном пулсирању српске писане речи Београд живи, као симбол националноослободилачких тежњи и носилац елемената грађанске просвећености, на српскословенском, рускословенском, славеносербском и србском језику у међусобно тако удаљеним културним средиштима као што су Беч,Трст, Пешта, Петроград. Ствараоци литерарне историје Београда -како пише Љ. Ћоровић у уводу -најчешће нису књижевници по опредељењу. Учитељи, бивши ратници, свештеници, занатлије, историчари, авантуристи, књиговесци и књигопечатељи, одржавали су у свом делу свест о заједничким изворима, традицији и имену. Историја у односу на књижевност није била нешто спољашње.
   Књига садржи следећа поглавља: Грађански елементи у српској познофеудалној књижевности -Константин Философ;Хронике,летописи,записи -документарна књижевност од Константина Михаиловића из Островице до Атанасија Даскала Србина;Од старе ка новој књижевности -руско-словенски учитељи у Београду;Грађанска лирика у Београду почетком 18. века -историја београдска;Јован Рајић и Доситеј Обрадовић о паду Београда 1789;Доситеј Обрадовић у Београду почетком 19. века; Поглед на Београд - Вићентије Ракић, Павле Соларић,Григорије Трлајић, Лукијан Мушицки, Сима Милутиновић; Београд на позорници -Јоаким Вујић;Популарна литература - књигопечатељи Гаврило Ковачевић и Георгије Михаљевић; Београд у усменој књижевности; Полемике и памфлети у устаничком Београду и Одабрана библиографија. Књига садржи и преглед личних имена и резиме на енглеском.
   Свако од поглавља ове књиге  писано је веома занимљиво,значи у знатној мери документовано,бацајући светлост на многе,широј јавности непознате,околности историје Београда,који је деспот Стефан прогласио за српску престоницу.Београд је поново саздао из рушевина и посветио пресветој Богоматери деспот Стефан Лазаревић,син кнеза Лазара. Када је гласовити Београд престао да буде хришћански град,Турци су му дали свој назив:КУЋА СВЕТИХ РАТОВА.
   И када пише о просвећеном владару,писцу и лаику Стефану Лазаревићу, Константину Филозофу, или Константину Михаиловићу из Островице, Теодору  Љубавићу (српском словослагачу и штампару из Горажда), о "столетном старцу" (патријарху Пајсију), о књижевним записима Атанасија Даскала Србина, о митрополиту Мојсију Петровићу, Суворову и Емануелу Козачинском, митрополиту Вићентију Јовановићу,грађанској лирици и Ерлангенском рукопису старих српскохрватских народних песама, о оснивању Новога Сада, о Авраму  Милетићу, или о Историји београдској (песмарици састављеној 1778 - 1781,посвећеној догађајима из 1739), о Јовану Рајићу и Доситеју Обрадовићу, о Вићентију Ракићу, Павлу Соларићу (...) (и о многима другим -да не набрајамо), Љубица Ћоровић се, непрестано и упорно, строго држи нескривене намере да, што је могуће више, осветли  ј у н а к а    своје књиге -Београд.
   Ауторка,осим упорног и строгог истраживачког духа, поседује и веома изражен књижевни дар -често спутан -јер она је (на)писала (превасходно) студију. Ова књига ће добро доћи најширој културној јавности,  студентима књижевности, ученицима средњих школа, професорима, библиотекарима, као и свим истраживачима поменутог периода. Београд је добио једну књигу о себи, о једном периоду своје затамњене и недовољно познате историје.
   Подстицајно је и начето истраживање (поглавље "Београд у усменој књижевности") о утицају живе усмене традиције на последњи налет аутентичног епског певања. Ћоровићева,не трошећи много речи,изванредно дочарава панику Београђана пред налетом рата. При том одлично расветљава и улогу Родофиникина,или списак лукавштина београдског епископа Леонтија, фанариота, итд.
   После читања ове књиге, неке ће недоумице отпасти саме од себе, а поготову оне које се тичу српскога  менталитета...

 ______________________________НАПОМЕНА
        Прелиминарно је овај текст штампан у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, !, 1998.