Претражи овај блог

петак, 31. јануар 2014.

Profesorka: Nisam zavela učenicu



U VIŠEM javnom tužilštvu u Novom Pazaru u četvrtak su
saslušane Nataša Prtinac (40), profesorka u ovdašnjoj gimnaziji, koja
je pre dva dana uhapšena pod sumnjom da je počinila krivično delo
obljube zloupotrebom službenog položaja, i Nezrina Čeli (34),
nezaposlena frizerka, koja je osumnjičena za krivično delo trgovine
ljudima i zavođenje i seksualno iskorišćavanje maloletnog lica.

Viši sud u Novom Pazaru odredio je, na predlog Višeg tužilaštva, pritvor do 30 dana Nataši Prtinac i Nezrini Čeli.

Nataša Prtinac
Prema nezvaničnim informacijama, Nataša Prtinac i
Nezrina Čeli odbacile su sve optužbe i negirale bilo kakvu povezanost sa
krivičnim delima koja im se pripisuju. Profesorka se tokom saslušanja
sve vreme pitala: šta je razlog da se njena bivša učenica T. P., koja je
optužuje za seksualno iskoirišćavanje, sada prema njoj tako ponaša i
tvrdila da je nije zavela.

Hapšenje profesorke likovnog vaspitanja Nataše Prtinac, inače u ovom kraju
poznate slikarke, i tvrdnja njene bivše učenice T. P. (21) da je
profesorka zavela još kada je bila u drugom razredu gimnazije
(maloletna) i da je četiri godine seksualno iskorišćavala i ucenjivala,
kao i sumnja da je u lezbijsko orgijanje, koje se odvijalo u
profesorkinom ateljeu i u stanu njene prijateljice Nezrine Čeli,
uključeno još bivših učenica, izavali su ogromno uznemirenje u Novom
Pazaru.

Svi sada čekaju šta će reći istraga koja tek počinje i koja će, zbog specifičnosti cele situacije, biti
vrlo komplikovana. Do tada, javnost u Novom Pazaru je podeljena. Jedni
brane profesorku i tvrde da je žrtva nameštaljke i osvete, dok drugi
ističu da ih ništa nije iznenadilo i da profesorka Nataša uopšte nije
krila svoje seksualno opredeljenje i da se i na javnim mestima „mazila“ i
ljubila sa svojim prijateljicama.

Policija je zaplenila telefone i kompjutere od obe uhapšene, pa će se verovatno i
posle njihovih pregleda znati nešto više o lezbijskoj aferi koja je
uznemirila Novi Pazar.

Uhapšenu profesorku u četvrtak su, protestom ispred Višeg tužilaštva, branili učenici
gimnazije čiji je ona razredni starešina. Oni su tvrdili da je Nataša
Prtinac savršen profesor, dobar čovek i da se prema njima majčinski
ponašala. Izrazili su sumnju da je počinila delo koje joj se stavlja na
teret i da, i ako je bilo neke veze sa bivšom učenicom T. P., nije bilo
prisile u tome.

U porodici devojke koja je prijavila da je seksualno iskorišćavana, u četvrtak su odbijali svaki
razgovor zbog istrage koja je u toku. U gimnaziji nisu ništa hteli da
komentarišu dok ne dobiju zvanične informacije iz suda i tužilaštva.

Učenici brane razrednu "kao svoju majku"

SUPRUG: TALAC DETETA KOME JE POMOGLA

SUPRUG uhapšene profesorke, poznati novopazarski slikar Reško Prtinac, u
četvrtak je izjavio da smatra da njegova supruga nije kriva i da je
žrtva osvete i talac T. P., kojoj je mnogo pomogla kada je prolazila
kroz težak period u životu.

- Kad jednom detetu pomognete, kad dozvolite da vam se približi onoliko koliko je to,
naravno, zakonom dozvoljeno, pomognete da prevaziđe svoje krize, onda
bukvalno postajete žrtva. Ceo grad zna ko smo i da je moja supruga svako
dete gledala na isti način, da smo svakome želeli da pomognemo. Kroz
naš atelje i kroz našu kuću prošlo je milion dece, pa zar mislite da bi
neko svoju karijeru ugrozio tako - kaže Reško Prtinac, naglašavajući da
je devojčica pokazivala neku vrstu posesivnosti i da je profesorka htela
da je skloni od sebe.

Profesorka: Nisam zavela učenicu | Hronika | Novosti.rs

среда, 8. јануар 2014.

Štit od laktaroša

 REKLAMNI MINUT * Šta znači reklamni minut za promociju kulture?
- To je inicijativa da se u zakone o medijima i oglašavanju ugradi jednostavan mehanizam koji bi obavezivao sve emitere da na svaki reklamni blok dodaju jedan minut reklama u kojem bi se promovisali i domaći filmovi, pozorišne predstave, koncerti, izložbe i druge kulturne manifestacije. Nazovimo to „reklamni minut za kulturu“. Emitere to ne bi ništa koštalo, ne bi se „zalazilo“ u njihov zakonski propisan reklamni blok, a srpskoj kulturi bi to bila ogromna pomoć. Jer, država ulaže ogroman novac za proizvodnju umetničkih dela a neka su, kao film, pa i predstave, izuzetno skupa. Potencijalni korisnici tih programa nisu uopšte informisani da ta dela postoje. Na sastanku Skupštinskog odbora za kulturu sa članovima RRA upitao sam da li znaju koja su dva, veoma solidna srpska filma, trenutno u bioskopima. Niko nije znao, jer ti filmovi uopšte nemaju TV reklamu, i na kraju će možda ostvariti samo deset odsto svog bioskopskog potencijala. Na tome svi gube, i autori, i država koja je te filmove podržala sa značajnim novcem.

NE treba od vlasti očekivati da bude svesna važnosti kulture bez našeg kontinuiranog insistiranja i podsećanja da je kultura mnogo širi pojam od umetnosti, da određuje sve sfere života - politički, društveni, moralni i mentalni ambijent, kućno vaspitanje, i da čak utiče i na psihičko zdravlje nacije - kaže za „Novosti“ filmski reditelj Srđan Dragojević, poslanik Socijalističke partije Srbije, koji je u parlamentu tokom prošle godine pokrenuo mnoga važna pitanja vezana za ovu oblast.
* Kao neko ko je po zanimanju i diplomirani psiholog, kako vidite vezu između kulture i mentalnog zdravlja ljudi?
- Ući ću u „zonu“ trivijalnog - mala TV reportaža iz bolnice u Prokuplju, gde su prvi put umesto belih čaršava stavili posteljine u boji, kroz svedočenje pacijenata pokazala je da prisustvo boje dobro utiče na njihovo zdravlje. Ne kažem, veoma je važno da li je i koliko četnički pokret bio antifašistički, ali važno je i ovo - obične, male, ljudske stvari. A čaršavi u boji, i to je kultura. Još „veća“ kultura je da se ljudima širom Srbije omogući da besplatno legalizuju svoje objekte, i da se pritom obavežu da će morati da omalterišu i okreče svoje fasade. Jer, mnogobrojne interdisciplinarne studije socijalne psihologije, arhitekture i prostornog planiranja svedoče o tome da se u velikoj meri smanjuju alkoholizam, nasilje u porodici, i da raste zadovoljstvo životom u sredinama koje su uređene i oplemenjene. To je takođe važno pitanje kulture.
Evo još jednog primera - naši granični prelazi ne samo što su štrokavi, nego su bezlični i ružni. Zamislite sad da svaki taj prelaz u arhitekturi i dizajnu sadrži i specifične elemente regije naše zemlje, ili da predstavlja vajarske radove naših umetnika? Koliko novca bacamo za nekakve TV i druge prezentacije lepote naše zemlje u svetu, a kad neko dođe na naš kućni prag, ima osećaj da je ušao u nerazvijenu afričku zemlju! I sve je to kultura, nego šta, i voleo bih da se u skupštini pozabavim i pitanjima koja se tiču kulture u širem smislu.
* Primetno je, međutim, da u parlamentu većina poslanika ne sluša kad vi izlažete pitanja?
- Polako, treba vremena i strpljenja da se ljudi zainteresuju. Nije ni meni lako da uđem u suštinu nekih pitanja vezanih za pravosuđe i ekonomiju. Trudim se da mnogim poslanicima u privatnom razgovoru predstavim važnost određenih tema, i zanimljivo je da niko od njih, na primer, nije znao da filmski i dramski umetnici, za razliku od muzičara, ne dobijaju naknade od repriza, ni od televizija, ni od kablovskih operatera ili drugih izvora koji eksploatišu naša dela. Kada im objasnim da su za mnoge značajne glumce i filmske umetnike te „famozne“ nacionalne penzije zapravo državna „milostinja“, i da im ne bi bile potrebne kada bi se zakonski uredilo i omogućilo da zasluženo dobijaju naknadu za svoj minuli rad, onda se zainteresuju.
* Kako bi izgledao vaš „kulturni pregled“ 2013. godine?
- Jasan i precizan sistem vrednovanja uspeha umetničkog dela, nazvanog „stimulacija“, koju je uveo Filmski centar Srbije, najznačajnija je stvar koja se desila u kulturi u 2013. Reč je o „kopernikanskom“ preokretu, gde se prvi put uvodi da je uspeh prethodnog dela „izmerljiv“, i da utiče na buduće. Tako se po prvi put razdvajaju uspešni od neuspešnih, a mislim da ni novinari nisu uspeli da predoče čitateljstvu sve moguće implikacije i značaj ovog, za naše kulturne prilike potpuno revolucionarnog čina. S jedne strane imate tabelu sa bodovanjem najznačajnijih svetskih festivala i nagrada, a s druge, gledanost filma u bioskopima. Ne pravi svako dela koja komuniciraju sa širom publikom, ali, ako je tako, onda je nužno da njegov rad bude uspešan u predstavljanju države na važnim festivalima umetničkog filma u svetu. Ako nema ni publike, ni festivala, onda je reč o amaterskom, a ne o profesionalnom stvaralaštvu, i podrška takvim autorima mora biti na tom nivou. Ovakav bi se model, modifikovan u skladu sa specificnostima oblastima stvaralaštva, mogao primeniti i na pozorište, književnost, muziku, likovnu scenu.
* Da li je uvođenje preciznog sistema vrednovanja aktuelno i važno samo za kulturu?
- Ovde nije reč samo o kulturi. Ali, iz komentara čitalaca na internet izdanjima raznih novina, pa i „Novosti“, video sam da ljudi ne shvataju o čemu se tačno radi. Većina misli da je to nešto vezano za „filmadžije“, kako se ružno nazivaju filmski autori, a stvar je mnogo šira, i zato kažem - revolucionarna. Funkcionalno društvo je ono koje nalazi mehanizme da vrednuje i nagradi uspešnost pojedinaca u svim oblastima života. To je „brana“ od nesposobnih, a ambicioznih „laktaroša“ i mediokriteta, koji su najčešće mnogo probitačniji tamo gde ne postoje jasni i precizni kriterijumi uspešnosti.* Prošlogodišnji konkursi za izbor direktora u ustanovama kulture pokazali su da su za ta mesta retko konkurisali oni najbolji u svojim strukama. O čemu nam to govori?
- Govori nam o tome da je sistem izbora nakaradan. Dva najznačajnija položaja u ovoj oblasti imaju ministar kulture i gradski sekretar za kulturu - na prvom mestu već imamo osobu od integriteta, a nadam se da će i na drugu funkciju doći neko sličan. Te dve ličnosti moraju da imaju autonomiju u izboru direktora ustanova kulture, republičkih i gradskih, i da za svoje dobre ili loše odluke i - odgovaraju. Kako Vladi, tako i biračima. Bez lične odgovornosti i odlučivanja sve se pretvara u „ringišpil“ egomanija, sujeta, ličnih animoziteta, začinjenih olakim i nepromišljenim partijskim odlukama u stilu - „daj onog mog malog, ‘mlogo’ voli pozorište“. Umetničko stvaralaštvo počiva na talentu, volji i energiji pojedinca. Zašto bi onda obezbeđivanje uslova za stvaralaštvo tog pojedinca, što je jedina uloga „rukovodioca“ u kulturi, počivala na nekakvoj lažnoj demokratiji, oličenoj u desetinama upravnih odbora?
* Pokrenuli ste važna pitanja vezana i za kulturu, i za status umetnika. Da li u tome imate podršku ministra Ivana Tasovca i koliko on u našim okolnostima može zaista da bude „spasilac“?
- Nazivati bilo koga „spasiocem“ je pogrešno i štetno, pokazalo se mnogo puta kroz našu
turbulentnu istoriju u poslednja dva stoleća. Četiri meseca je zaista malo da se procene rezultati. Pitajte me ovo u septembru sledeće godine, i iskreno ću reći ono što mislim. Što se saradnje tiče, kad osetim potrebu, pošaljem gospodinu Tasovcu imejl sa nekim predlogom koji smatram korisnim. Kao što sam, recimo, predložio da se napravi strategija obnove i povezivanje u mrežu domova kulture u gradovima koji već decenijama nemaju ni bioskop, salu za izložbe i koncerte, pa često ni knjižaru. Bila bi to „Srpska kulturna mreža“ - SKM, koja bi zajednički distribuirala kulturne programe. A što se tiče podrške, mislim da bi odnos između Ministarstva kulture i Skupštinskog odbora za kulturu, čiji sam član, bio efikasniji i konstruktivniji kada bi na zasedanjima odbora uvek bio prisutan neko iz ministarstva. Reći saradnja i podrška možete u ove dve rečenice, po želji, rotirati. No, one nesporno postoje i, štaviše, nužnost su.* Kako komentarišete gotovo potpunu tabloidizaciju medija?
- Tabloidi imaju neospornu medijsku moć. Neki od njih su dali značajan doprinos u humanitarnim akcijama, u otvaranju nekih važnih socijalnih i političkih tema. Zašto ne bi dali svoj doprinos i u popularisanju kulture? Ne treba stvari posmatrati crno-belo, jer ništa u životu, zapravo, nije tako.
LIDERI I PROMENE
* Može li ovde da se desi „srpski Čerčil“, neko ko bi shvatao da je kultura pitanje civilizacijskog i duhovnog opstanka naroda?
- Ako sada ne postoji, valjalo bi mu pomoći da se u tom smeru razvija. Mnogi naši lideri se dramatično menjaju nabolje, te ne bi bilo pogrešno pretpostaviti da su promene moguće i na planu kulture. Mi kao pojedinci ne samo da učimo čitavog života, već je i naše estetsko „čulo“ podložno razvoju i usavršavanju.

 

Dragojević: Štit od laktaroša | Kultura | Novosti.rs