Година 1904 / Зора Љубеновић

Теби,
Која си умногоме утицала на мој живот.
Опрости ако није све баш тако било.
Желим да о теби остане траг, да те не развеју ветрови времена.
Ти си родила моју мајку, ја покушавам да васкрснем тебе.

Ако се не допаднеш некоме ко те преко мене упозна,
крива сам ја, а не ти.

Човека душа увек силније боли него кости.Грибоједов

Година 1904. Врео дан. Сунце немилице пржи. Крај излоканог сасушеног сеоског пута на брешчићу трошна колиба од трске и блата, покривена сламом. Сеоским путем ретко кад ко прође. Лето, село, сви су на њивама. Мало село у близини Ваљева. За већину људи који ту живе не би се могло рећи да су богати, пре би се рекло да једва одржавају голи живот и домаћинства обрађујући тврду земљу.
Лепо, питомо село. По изломљеном терену просуте куће, као да си узео шаку кукуруза и бацио га, па где се које зрно зауставило, ту је пустило корен и никла је кућа, каква - таква, али нечији дом. Свак сваког зна у главу и у душу. Старији прате млађе од рођења, њихов напредак и развој, а млади поштују старије и уче од њих. Али зато нема ништа скривено: свако о сваком готово све зна.
Са брежуљка се виде разбацане, већма мање куће, понека покривена сламом, нека ћерамидом, а ретке су оне покривене црепом и озидане циглом, већином су ћерпичаре или од набоја. Куће су међусобно раздвојене њивама са кукурузом, стрњикама, покошеним ливадама, шумарцима, воћњацима. Између њива је често такозвана обала, граница између два имања: ред густог дрвећа уз који слободно расту оструга, дивља ружа, трњине, глогиње и свакакав коров.
Око кућа се заламају низови перде пратећи облик кућевног плаца потпуно га обрубљујући, а воћњаци и пашњаци су ограђени врљиком. На пашњацима хладује напасена стока лењо вртећи главом да отера досадне инсекте.
Благо заталасан терен испресецан је широким, тврдим земљаним путевима, које свака киша раскваси и раскаља, и уским утабаним стазама - пречицама до путева, њива, пашњака, кућа. Крај путева - ђерми, као да онај ко их је копао и уредио није бринуо што ће његови укућани, најчешће жене, вући воду на обрамицама до куће, већ је само угађао жедним путницима и стоци. По средини села је џада.
Покаткад путем прогегају волови упрегнути у запрежна кола. Вуку сено, пшеницу. Волови се реповима бране од досадних мува. Крај њих мирно корачају уморни, знојави сељаци. Са њихових лица као да цуре речи:
,,Још један дан без кише. Само да завршим ово у њиви, да не пропадне, па после нека пада. Ваљаће за башчу. Деца да једу... Много је гладни' уста. 'Вала милом Богу што нас је поглед'о. Онај град што је потук'о, потук'о је, да макар не пропадне ово што је остало. Далеко је до идуће летине. Нешто морамо јести и ми и стока."
У то време у селима у Србији се рађало много деце, многа су помрла, али су многа и преостала, а зарада од земље тешка, несигурна, све зависи од неба, од воље природе. Сав мукотрпан рад је могао нестати ако у летњи дан удари град, ако дуго не падне киша, па се на њивама и баштама све посуши, или ако је кишно лето, па све иструли. Домаћинства су се увећавала, јер су се ћерке удавале и одлазиле, а синови су остајали код куће да раде земљу и слушају оца и матер, женили се, рађали децу, па хране никад довољно.
На брешчићу у хладу куће седи крупна трудна невесела жена густе црне косе са покојом седом, у изношеној хаљини неодређене избледеле боје. Врућина јој је да ли од сунца, или од неког унутрашњег жара. Незадовољна је животом. Сиротиња, беда, немаштина. ,,Па и то дете. Што ме, мој Боже, осуди? Ни ово које имамо не можемо да пре'ранимо, а куд ћу још с једним? А и што ће ми? 'Де ћу га гајити? Зар у овој колеби? Што ме, Боже, 'вако осуди? Да је среће да му се радујем, а знам да га само чека трпљење и беда. Шта му могу пружити?" пита се Стојанка, а мука је сколила и притисла.
Док није отежала и отекла, узимала је од жена по селу кудељу и вуну и прела, а оне су јој за њен рад давале понешто хране: мало пројног брашна, грудву масти, комад сланине, пиле, па се некако и издржавало, а ево последњих дана ништа не може да ради, само седи у хладовини и мисли, а ништа паметно да смисли. Почетком лета град је потукао и уништио баште, воћњаке, њиве. Како доћи до хране? А сваког дана сви морају јести.
Око њених ногу се мота двогодишња девојчица у пртеној кошуљици. Мајушна је, тако да би човек тешко могао погодити да јој је две године. Прашњаве ножице поскакују преко мајчиних ногу; некад их прескочи, некад очеше, а почесто, у неспретној игри, и нагази болне, натечене мајчине ноге, свали се у прашину, устаје и наставља игру, а за њом се вије облак узнемирене прашине.
,,Бежи одатле, ђаволе! Ту си нашла да скачеш! Јоој! Склони се кад ти кажем! Иди тамо даље, играј се. Иста си отац, тврдоглава. Склони се!" грди је мајка, а дете као досадна мушица, зането игром стално чепа прашњавим ногама мајчино болно, натечено месо. Мајчино незадовољство је не дотиче, као и да се не обраћа њој.
,,Сад си нашла да ми додијаваш по овој врућини! Не знам ни сама куд ћу, а још треба и о теби да бринем. Данка, бежи тамо!" грди је мати, а дете и даље скакуће као да и не примећује мајчине прекоре. Ухватило је некакав свој ритам и ништа га у томе неће омести.
Жени се не устаје да је отера. Таман је заузела положај да је ово дете у стомаку не притиска превише, па неће да га мења - ваљда ће се ово тврдоглаво дете уразумити, или уморити или ће му досадити скакање, па ће престати. И она се улењила као летња оморина. Неће мењати овај положај још неко време.
,,Мора да је крупно. Како ћу издржати још месец дана? Па и ова врућина. Не знам куд да се денем. Да 'оће мало да за'лади, лакше би ми било. И кад ће Светомир да се врати? Сигурно је Данка гладна, а ништа за јело. Ваљда ће нешто донети. Цео дан код Петровића коси 'шеницу, ваљда ће зарадити комад проје и кашику масти," размишља Стојанка, а мука је стеже и дави.
Дете упорно скакуће, не обазирући се на мајчину љутњу и покоји буботак кад успе да га закачи. Нигде јој игра не би била тако занимљива као овде уз мајку. Док је дете мало, нема сигурнијег и забавнијег места до мајчине близине. То мало шта може да промени или поремети.

Зора Љубеновић*

________

* Аутор(ка) ове прозе, одломка из једног дужег рукописа, послала је на Велики конкурс Заветина 2008. 3 рукописа: прозе, поезије. Годинама је радила као учитељ, а од 2006. године као школски библиотекар. Пише нам:

Поштована господо,

.....Рођена сам у Београду, 5.11.1960. године. Живим и радим у Обреновцу...
Писањем се бавим откад знам за себе, али до сада нисам имала среће да издам књигу, а то ми је велика жеља. Пишем песме, приче и написала сам роман. Надам се да мој рад завређује да стигне до читалаца и надам се да ми можете помоћи у томе.
Срдачно Вас поздравља
Зора Љубеновић
ул. Краља Милутина бр. 7б
11500 Обреновац

Од свега што нам је послала, објављујемо баш овај одломак који је препоручује, зар не, као занимљивог писца? Оне друге или треће, непознате Србије...