Из "Писама из Елеузине и Хипербореје" | Боље да пропадне једно село него обичаји у њему. Посвећено Бескрајном албуму ...
...Архипелаг Белатукадруз
РУЗМАРИН
недеља, 3. септембар 2023.
субота, 2. септембар 2023.
среда, 16. новембар 2022.
НАЈБОЉИ ТРЕНУЦИ - КРАЈЕМ НОВЕМБРА 2016.
Бог ме није заборавио, ни у години две узастопне смрти блиских бића. И то је та Светлост , која води и оним дугим путем према гробљу, породичном, и она железничком пругом само у другом смеру, изван тунела уз брда и даљине...
Ту линију је одредио Бог, сваку стопу, сваки симбол, Хоризонт, залазак и излазак Сунца, чак и те чахуре у прашуми крај реке. Јесен је, и живот добија смер који је задат. Смрт је почела да уређује много тога. Не планови, не амбиције, не трице и кучине, дрангулије...
Тако ми се чини шест година доцније. Када сам почео да се смирујем и да прихватам све те симболе и препознавања "најбољих тренутака" ...
16. новембар 2022. Рано
уторак, 15. новембар 2022.
ЧЕТВРТАК - ИСТАКНУТО
GOOGL ме подсећа на хиљаде слика повремено...
Неке сам снимио ја,
неке моји синови,
неке Ти.
Ово је на језеру Сврака?
Претпостављам јесен 2017. Новембар.
Заволео сам ту румен на коју су налегли облаци северног неба
као све ређа сећања на моје дечаштво, живот, амбиције;
будио сам се као некад, као гимназијалац у дому тетка Н.
у једној варошици североисточне Србије, и уживао у изласку сунца
у дубинама небеског мора, плаветним безданима,
које је Суце што излази преплављивало...
Данас је уторак, а не четвртак. Иза препорука ГООГЛ-а стоји
компјутер који покушава да преузме улогу Бога,
неће моћи! Свет без Бога, свет машине
је наказан.
Потонуће глупо једне ноћи, као и Хипербореја...
Сећам ли се овог дана. Да, 2. новембар 2017.
Сетите се 2017. Упоран је Гооглов аутоматик.
Али ја идем даље, напред, тј. у чисто злато октобра 2018.
Јер ми је важна Светлост.
Сведенберг.
Чудо језера. Ти.
Јер пролазимо испод Дуге, у другу земљу, невероватну.
У ауту који нас је довезао на домак Северног пола.
У ауту који нас је пребацио иза свега, света...
На отпад.... Вечности...
среда, 9. новембар 2022.
Нисам вам ја новинарско пискарало, драги моји, већ песник преображаја
Цео дан смо стругали дрва - пуних пет тракторских приколица. Чишћење шрашуме (некадашње ливаде зване Лакомица).
Два песника стара. И један доктор. Млади.
Од осам изјутра до смркавања.
Са паузама за кафу. Пиво. Кратки одмор.
Да ли смо ми нормални?
Да ли хоћемо да се такмичимо са младим и орним сеоским шумокрадицама?
Неееееее...
Ово је једно степениште.
Степениште "Велике магазе".
Њиме се пењемо
на кров, на небо,
у једну мрачну бачву
што мирише на свеже
згњечене листове бреста
и на наше детињство у Звижду.
Њиме се пењемо на кајсијасто небо - тамо изнад поларних облака (Шведска).
То степениште је обрасло маховином и вапи
за шапама једне куце
која је трчала по њему,
али већ неколико година не трчи,
не трчи.
О слико маховинаста што се продужаваш у бескрај, као моја чежња
за нашом покојном мајком, и за последњом женом у чијој сам милости
био неко време. Можда ме је волело много више жена него што смем да знам?
Али ја мислим да сам био вољен на најболнији начин и најближи двема - оној која је носила у себи крв једне принцезе, пореклом од наше властеле из Херцеговине, и ген Исуса Христа, Сина Божјег, и оној другој која се изругивала свом грофовском пореклу, која је можда била криптојеврејка или хазарка?
Колико струготина! колико оборених липа, шљива ранки, багремова, ораха, јова и врба, киселог дрвета. Такав је наш живот. Гомила струготине...
Док се туширам уверен сам да су млазеви воде благотворни, зато што је вода Крв Земље. Директно сам повезан са Богом. северним анђелом, енигмом, и свим тим сусретима на шаведским језерима, а нарочито на оном које је припадало најпознатијој и најуспешнијој шведској краљици. Никада неће више да се врати ти благословени часови на тим језерима, ни наде, ни крикови Душа у чудима поларне светлости....
Среда, 09. 11. 2022. После 19 ч.
уторак, 8. новембар 2022.
Да ли и вама свирају бундеве док их кувате...?
Док кувам жуте бундеве у лонцу, учини ми се да чујем неку необичну музику, или пригушени одјек сирене за опасност у даљини. - Да ли и ти чујеш, што чујем и ја?
Питам млађег сина.
- То је шпорет. Или тај лонац који ври!
Да, то лонац музицира, кркља, пишти, или пара јер лонац има поклопац...
И онда се сетим наше покојне мајчице Наталије. Седећи крај шпорета на коме је нешто кувала, у некој паузи, чачкајући десно уво, повукавши мараму иза ува, упитала би нас? - Да ли и ви чујете то што чујем ја?
Ми бисмо праснули у смех...
Али она на то уопште није обраћала пажњу него је настављла да слуша, да чује све боље ту тајанствену музику о којој ми деца нисмо имали појма, а наш покојни отац је покушавао да се наруга....
Пре пет година
Да, то је било пре пет година, у Јужнопј Шведској. (Камене куће на језеру)
Тамо смо одлазили за време бабљег лета, и дуго шетали обалом језера испод старих храстова, као у каквој бајци...
Самозаборављали се... Сањали отворених очију...
Гледали смо лабудове... и привиђали су нам се анђели. Северни анђео...
Ко смо ми? питали смо га.
Одакле смо дошли.
- Са Сиријуса као и жуте мачке...
Али, тога уопште нисмо могли да се сетимо. Тог предживота на Сиријусу...