Бог ме није заборавио, ни у години две узастопне смрти блиских бића. И то је та Светлост, која води и оним дугим путем према гробљу, породичном, и она железничком пругом само у другом смеру, изван тунела уз брда и даљине...
Ту линију је одредио Бог, сваку стопу, сваки симбол, Хоризонт, залазак и излазак Сунца, чак и те чахуре у прашуми крај реке. Јесен је, и живот добија смер који је задат. Смрт је почела да уређује много тога. Не планови, не амбиције, не трице и кучине, дрангулије...
Тако ми се чини шест година доцније. Када сам почео да се смирујем и да прихватам све те симболе и препознавања "најбољих тренутака" ...
16. новембар 2022. Рано
Нема коментара:
Постави коментар