...Архипелаг Белатукадруз

...Архипелаг Белатукадруз
мистерија култа

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 31. март 2008.

Umesto UVODA

TREĆA SRBIJA

Verujem da postoji Bog, znam da postoji Istina i Sudbina. Ova poslednja je ponekad zadata i, čini mi se, u vezi sa Prokletstvom. Nikoga neću daviti istorijom Srbije, pogotovu ne "poplavom istorije". Poplave su pošasti, poplave su tragične. Istorija Prve Srbije od najranijih dana, od Tribala do uspostavljanja Dušanovog carstva, do propasti toga carstva, do ropstva pod Turcima, do ubistva Karađorđa i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, nije svetla.
Posle 1903. godine Prva Srbija je krenula prema Drugoj Srbiji, koja nije na nebu, već na zemlji, ali je opet istorija, poplava događaja, tragičnih, sprećila da se uspravi - Druga Srbija; tako da je Druga Srbija, koju su krajem drugog milenijuma mnogi prizivali kao spas, ostala više puka himera, zgažena vlat trave.
Druga Srbija je ostala zagonetka, više neostvareni san i iluzija, koja, možda, može postati zbilja jednog dana, kad svaki njen građanin preuzme svoje breme odgovornosti na svoju dušu. Ako se to dogodi, rodiće se Treća Srbija, koja će svetu pokazati zlatne riznice one Druge, pridavljene i uglavnom nepoznate Srbije.
Dok ovo pišem, Treća Srbija je ponajbliže metafori i daleko od Ideala.
Spominjem tu starinsku reč, jer dobro je da postoji Ideal o jednoj budućoj zemlji i njenoj istinskoj Kulturi, da bi se uz pomoć njega prevalilo makar dve trećine puta prema nečemu što sada izgleda kao prizivanje fatamorgana i himera.

Verujem u Treću Srbiju, koja neće biti savršena kao red na grobljima, koja neće biti samo na grobljima, već i izvan grobalja, koliko na zemlji toliko možda i na nebu, koja će uravnotežiti zemaljsko i nebesko, jer je to uslov opstanka, postojanja, čuvanja ognjišta večnosti života. Proživeo sam vek u onoj Srbiji koja polako zarasta u divljinu i atavizme, sebičnost i beskrajnu tugu. Bog nas kao narod i kao pojedince nije poslao na ovaj svet zato, da tugujemo, da radimo u korist svoje štete i propasti, već da se radujemo i da cepamo čvorove i panjeve, da krčimo ove prašume koje napreduju. Jedan od mojih književnih junaka verovao je da danas koze mogu mnogo više da učine za ovakvu nesrećnu i tužnu Srbiju od svih njenih patriota, kako onih po službenoj dužnosti, tako i onih mnogih licemernih. Međutim, u ovoj zemlji sada ne mekeću više koze, mekeću - škart, književnici i fariseji, birokrate, fušeri svih vrsta, gramzivi i bezdušni...
Oni koje najedanput telale o Drugoj nepoznatoj Srbiji, oni joj kao crv podgrizaju koren. Druga Srbija još postoji, jedino, Bogu iza leđa, u rezervatima, kao male skupine Indijanaca. Druga Srbija je pretrpela brodolom blizu obale, i ostaci toga broda sablasno vire iz modrih ambisa...
Mora i okeani imaju svoje strvinare - ajkule, i Druga Srbija ima svoje vampire i vampiroviće.
Ponekad noću, dok huče sove, po poluopustelim selima, u pomrčini, Srbija deluje sablasno zbog nevidljivih i pritajenih krvopija.
Pisao sam sve knjige, koje su ušle u ovaj Opus, svestan blizine i Sile tih noćnih nemani; Srbija ih se nije oslobodila. I neće ih se osloboditi u dogledno vreme uz pomoć rulje i onih koji nose trgovima i raskrčćima njenih naselja transparente sa krupnim natpisima DRUGA SRBIJA, i nude slatkorečiva obećanja, hleba i igara.
Svi treba da zasuču rukave i da se okupaju u znoju lica svoga od ponedeljka do petka, ne jednu, nego desetine godina, da bi počela da se pomalja Treća Srbija.
Svako treba da radi najbolje što može, odacivši od sebe kao gnusnu pomisao da se bez napora može steći bogatstvo preko noći, postati bogataš i Rokfeler za nekoliko meseci!
Svako treba da čuva svakog drugog od zla u sebi... Jer ova zemlja u kojoj živimo životom koji je mučenje i poniženje je na samom rubu propasti. (....)
Našoj kulturi i književnosti su u minulom veku učinjene neopisive štete ravne pošasti opustošenja zahvaljujući onima koji su zalutali u književnost i kulturu, pročuli se kao književnici, sanjajući da se domognu blizine vlasti i sigurnih uhljebija i sinekura, za šta je verovatno najbolji primer jedan od njih, kome i danas idu na ćabu i po mišljenje. Mali je to čovek, još beznačajniji pisac, ali u obaveznoj školskoj lektiri njemu je dato premnogo prostora. Ne samo njemu, nego i mnogima drugima, još beznačajnijim od njega.
Srbija mora konačno da se suoči sa samom sobom, da sruši mnoge svoje lažne mitove i Potemkinova sela. Da da pravu nadu onima koji još uvek nisu napustili svoja poluopustela sela, da bi mnoge varošice i gradovi živnuli, da bi se konašno na napaćenim ljudskim licima, prošaranim usečenim borama, pojavili osmesi.
Jer, ako se to ne dogodi ove ili sledeće godine izmoždena Srbija će postati Gerijatrija.
Već sada je naša zemlja jedan tužni Gerijatrijski zavod...
Naši stari, ne svi, oni najbolji, govorili su lepo o ljubavi. Behu to mučenici dobre nade, što su se kao jato belih golubova okretali u kolu oko Nebesne Svetlosti, moleći se Bogu i za nas.
Pozivam vas, znani i neznani, da se trkamo : duga je trka za dobrom nadom. Pozivam vas da se rešimo junački na trku, da bacimo sve varljive nade pod noge i gazimo po njima kao po opalom ličću. Mnogo je prepona do prave nade, braćo i sestre; i smrt je jedna od prepona. No onaj koji ima pravu nadu, on ih sve preskače, preskače i smrt, i juri za svojom nadom.
Dve su moje nade: Treća Srbija, koju će doneti na ramenima Mučenici velike ljubavi, moleći se Bogu za sve nas.
Oni što su poznali ljubav jaču od smrti, i što se mole Ljubavi za nas.

Jer ima takvih koji govore, da je ljubav tajanstvenija od tela, i večnija od zvezda na nebu.
Koji su kroz ljubav razumeli i drvo i kamen, i zveri u gori i ribu u vodi, i grobove. Jedino ljubav može da slomi pečat sviju tajni, da bi se sve stvari pokazale nage ljubavniku svome.
Ja nemam drugi argument do Ljubav! Ljubav me je vodila dok sam zamišljao i uobličavao sve ono što sam stvorio i napisao.
Stvarao sam da bih stvorio sebe, da bih progledao i poznao, i zaradovao se radošću kojom se samo angeli mogu radovati. Ljubav me je vodila tamo gde život počinje da biva trosunčano sijanje. Dug je put bio dok nisam počeo da sagledavam u sebi večitu devojku, i prevečnog sina devojačkog, i duh golubinji.
Bio sam i ostaću mučenik velike ljubavi, i znam da je i najveće moje stradanje manje od ljubavi moje. Svaka moja ljubav zemaljska donosila je stradanje, veće od te ljubavi. Jer ja sam se zaljubio u ono što je duže od vremena i šire od prostora.
To nije ova zemlja i ovakva. To nije ova kultura i ova književnost ovakva. To je Treća Srbija, čija me vizija opseda.
Ta zemlja nije samo na nebesima.
Ta zemlja nije nestajanje.
Ja trčim za dobrom nadom i zato se viče ne bojim smrti.
Ja znam da ću i na drugom svetu imati pune ruke i odmorno srce. Mislio sam da na kraju ispričam tajnu nastanka svih knjiga koje su ušle u ovaj Opus; to bi bilo suvišno. Tu tajnu će otpečatiti Ljubav, već je otpečaćuje. ...
11. juna 2002.
Miroslav LUKIĆ
Miroslav Lukić: DUG POGLED UNAZAD :svođenje računa, 72 str.
Prvo izdanje. 32. knjiga Opusa N° 1 : Umetnost mahagonija
leto 2002.
Izdavač :Mobarov institut, Beograd, Serdar Janka Vukotića 1 Zavetine
str. 66 - 71

Objavljujući glavninu ovog teksta M. Lukića, prvi put publikovanog u jednom od prvih brojeva TREĆE SRBIJE , mi pozivamo i druge da pišu za naš časopis, ali nelažno, ubedljivo i argumentovano.

2 коментара:

Анониман је рекао...

Да ли је и Мирослав Лукић, писац недовољно познате прозне књиге "Друга Србија" саборац Р. Константиновића, што ми изгледа невероватно?... Предлажем Вам да објавите, макар као коментар, један врло критички и аналитички текст С. Антонића.Исто тако, добро би било да преименујете Ваш блог у Србија прва, друга, трећа, четврта...



Србија, прва, друга, трећа, четврта...

www.nspm.org.yu
Родно место и тајна Друге Србије
Аутор: Слободан Антонић , Објављено: 21. 10. 2006.

Родно место и тајна Теорије
Константиновић је, иначе у складу са уобичајеним, дијаматовским читањем Хегела, тврдио да постоји унутрашња логика развоја неке историјске појаве која се увек завршава «остварењем њеног појма». Рецимо, из жира, само ако су услови повољни, увек ће развити храст, само храст и ништа друго осим храста. Зато «дијаматовац» који види клијање жира може са сигурношћу да предвиди да ће се на том месту за двадесет година наћи једно лепо, разгранато, храстово дрво.
Исто тако, Константиновић је тврдио да су већ у «духу паланке», као у каквом жиру, садржане све његове будуће форме, да је следећа форма «духа паланке» национализам, а да је његова крајња форма, онај храст у који ће се дух паланке увек развити само ако има довољно времена – нацизам. То се, објашњавао је Константиновић у «Филозофији паланке», управо и десило у Србији 1941. године. «Српски нацизам није импорт из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке» (366). Свепаланачка Србија се, по Константиновићу, самоникло и ендогено развијала, морала се развијати и увек ће се развијати само и једино у нацистичку Србију. То је зато што се сваки патриотизам претвара у национализам, а сваки национализам у нацизам. «Српски нацизам је крајњи израз српског национализма па и духа паланке који, у покушају повратка духу племена, неизбежно јесте и овај дух национализма» (367). Једноставно, постоји «нужност нацизма у духу паланке» (373) објашњава Константиновић. «Он није дело туђинства или, како се то обично каже, одрођавања» (373). Не, нацизам је само завршна форма коју добија патриотизам и свако ко сумња у овај аподиктичан Константиновићев суд заправо показује да је и сам заражен национализмом. «Идеја о томе да је нацизам туђ духу паланке, јесте идеја којом јасно проговара управо сам тај дух» (373). Светислав Стефановић је природно довршење Милана Ракића. И не може се данас певати о Косову, а да се сутра не заврши са кукастим крстом на рукаву (13).
Пошто се, по Константиновићевој схеми, неминовни развој патриотизам–национализам–нацизам већ једном у случају Србије догодио, тиме је само практично потврђено да ће се исто сваки пут десити и у будућности када год се јави први, почетни члан ове тријаде. Тако се, по Константиновићевој логици, прослава, рецимо, «Два века Вука» (1987) нужно морала завршити Газиместанским митингом (1989), а овај се пак нужно морао завршити покољем у Сребреници (1995).
Идеја о монокаузалности догађаја и једнолинијском историјском дешавању типична је, међутим, за једноставни, магијски ум. Такав ум верује да облачење чарапа наопачке или стављање зечије шапе у десни џеп нужно доводи до догађаја какви су добитак на клађењу или успех на испиту. Када у индексу, приликом ипитивња студената, наиђем на новчаницу од десет динара, студенту обично кажем да је десетка на испиту више у узрочно-последичној вези са неким другим чиниоцима као што су редовно похађање предавања, припреме за вежбе и са учењем, него са амулетима. Константиновић, међутим, у складу са дијаматовском епистемологијом, такође сматра да постоји некакав одлучујући унутрашњи узрок будућег догађаја који покреће само један, апсолутно неминован ланац дешавања. Тако, по Константиновићевој логици, од Ракићеве песме «На Газиместану» и других сличних књижевних отелотворења «српског паланачког духа», отпочиње један ланац дешавања који неминовно води до Крагујевца 1941. (14) Ту никакви други узроци нису пресудни. То што је нацистичка Немачка војно поразила Југославију и окупирала Србију по Константиновићу није превише важно. Важно је само то да је «српски нацизам» аутохтони резултат саморазвоја српског паланачког духа, чија је почетна степеница био, између осталог, и Ракићев «Газиместан». «Српски нацизам», послушајмо још једном Константиновића, «није импорт из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке» (366).
Слично монокаузално објашњење «друга Србија» је давала и за распад Југославије и ратове за југословенско наслеђе (1991-1999). За све је био крив српски национализам (патриотизам), пробуђен осамдесетих. Он се једнолинијски развијао кроз све злоћудније форме. «Културни» национализам из средине осамдесетих («Два века Вука», «Осам векова Студенице») постао је крајем те деценије «политички» национализам («митинзи истине», Газиместан 1989). Политички национализам се, почетком деведесетих, претворио у српски «милитаристички» национализам (Вуковар 1991, Сарајево 1992). Коначно, пошто је разбио Југославију, милитаристички национализам је, средином деценије, добио своју завршни израз у форми српског «геноцидног нацизма» (Сребреница 1995).
И тако, пошто је, најпре на идеолошком плану, уобличила искривљену и поједностављену слику политичких догађаја, «друга Србија» се сетила да је управо то оно што је и Константиновић тврдио, три деценије раније. «Објављена први пут давне 1969. године», објашњава Латинка Перовић – овога пута не у функцији генералног секретара СК, већ као интелектуални првак Друге Србије – «Филозофија паланке почела се више читати и цитирати у последњој деценији 20. века. Било је потребно да се дух паланке отелотвори у свим појединостима, да би Филозофија паланке постала кључ за разумевање крвавог хаоса у тој деценији, као, у суштини, агоније српске патријархалне цивилизације у њеном најновијем, и најдраматичнијем, судару са модерном цивилизацијом» (15).
Тако је једна идеологија добила своју теорију. Та теорија је ослобађала идеологију од свих недоумица, као и од обавеза да одговори на, за њу, веома незгодна питања као што су: Ко је први изашао из Југославије? Ко је наоружао агресивне хрватске националисте? Какав је био утицај САД и ЕУ на распад Југославије? Зашто је одбијен Кутиљеров план? Ко је крив за изгон 200.000 крајишких Срба? Зашто је Србија зверски бомбардована 1999. и зашто јој је отето Косово?
Сва ова и многа друга непријатна питања «модерна Србија» је сада могла лагодно да одбаци, позивајући се на Теорију. Јер, Теорија је све то, одавно сасвим лепо објаснила. И пошто је Теорија уздигнута у ранг Догме, њен творац је постао Пророк у псеудо-религијској догматици «друге Србије».
Од критичара до пророка
Данас Друга Србија нема довољно речи да изрази одушевљење Константиновићем и његовом «Филозофијом паланке». Тако Ненад Даковић ову књигу назива «нашом најзначајнијом филозофском књигом 20. века» (16). За Обрада Савића Константиновић је «културна иснтитуција највишег ранга» (123) (17); а «Филозофија паланке» «чудесна књига» (124). И за Ивана Миленковића «Филозофија паланке» је «чудо од књиге» (18), док Филип Давид сматра Константиновића «најзначајнијем интелектуалним именом у савременој српској књижевности и филозофији културе» (19). За Бошка Томашевића, сарадника «Бетона» (културног додатка листа Данас), Радомир Константиновић је « огромност која се лелуја над на ш им главама данас и овде» (20). За Милицу Јовановић, новинарку листа «Данас», «Филозофија паланке» је «најзначајнија теоријска књига написана на српском језику» (21). Међу новинарима најдаље иде М. Живановић, из новосадског «Дневника», који каже: «Онај ко није упознат бар са његовом Филозофијом паланке не би требало да узима реч ни о једном нашем, вечном, питању, све док је не прочита. А ни онда се не зна шта ће бити. Можда ће га проћи воља да било шта каже, јер је све речено - и то како!» (22)
Пошто су, дакле, еврореформски интелектуалци већ извикали «Филозофију паланке» за књигу у којој је «све речено», није ни чудо да су обични следбеници из Друге Србије направили корак даље захтевајући да књига уђе у школску лекиру. «Ова књига би требало да буде уврштена као обавезна лектира за сваког грађанина ове земље», пише један посетилац познатог «другосрбијанског» форума «Замисли Србију» (23). «Ово генијално дело је требало уврстити у лектиру» (24), слаже се и други, док трећи вели: «Бићу задовољан оног момента када Константиновића почну да уче деца у првом разреду» (25).
Такве идеје, да деца у школи читају «Филозофију паланке», могу да падну на памет само ономе ко ту књигу није ни отворио. Очигледно да мит о «Филозофији паланке» више почива на усменом предању и типичном паланачком афектирању, него на личном искуству читања ове књиге. Али, чак и озбиљнији представници Друге Србије, као што је Иван Миленковић, такође сматрају да « Филозофија паланке» треба да се уврсти у уџбенике. Они само захтевају да «Филозофија паланке треба да уђе као обавезна литература на филозофским факултетима у Србији» . То што се на овдашњим универзитетима Константиновић не проучава, мисли се у Другој Србији, није последица ограничене филозофске релевантности ове књиге. Не, то је само још један доказ колико је Србија бескрајно провинцијана средина. «Филозофски факултети, на жалост», вајка се Миленковић, «дакле институције које треба да производе елитно знање, јесу провинцијалне и јесу провинцијализоване, и таква једна књига, која деконструише провинцијалних дух, не мо же да се нађе на тим и таквим факултетима» (26). Међутим, остаје питање како то да, ако већ паланачка Србија није разумела ову књигу, и остали велики свет је није здушно пригрлио? Јер, за готово 40 година «Филозофија паланке» није доживела превод ни на један светски језик. Преведена је само на мађарски (2002), као заједнички подухват једног новосадског и једног будимпештанског издавача (27). Друга Србија каже да је то због тога што «ако нека институција или на крају крајева држава не стане иза те књиге, јако су мале шансе да се та књига пробије» (Миленковић, исто). Али, можда је реч о нечем другом. Можда је ипак реч о превише херметичном тексту са одвећ локалном тематиком, који тешко може да заинтересује страног читаоца. Ако је ову књигу и у Србији до краја прочитало тек стотинак људи, тешко да би она могла да има више страних читаоца – без обзира на сву «непровинцијалност» тамошње читалачке публике. Да «Филозофија паланке» има стварну унутрашњу снагу, вероватно јој не би требала додатна, државна, идеологијом оправдавана помоћ. Она би за 40 година већ нашла пут до срца и ума читалаца. Домаћем читаоцу се не би морала наметати преко државне школе, а страном преко државних превода.
Наследници и наслеђе
Но, без обзира на сав другосрбијански мит о «Филозофији паланке», нема сумње да је Константиновић ипак оно најбоље што Друга Србија има. Али, треба рећи да то није због «Филозофије паланке». Пре је то због Константиновићевог «Бића и језика», тог важног интелектуалног и културног подухвата. Још и ако упоредите Константиновића са најновијим звездама другосрбијанске културе – Марком Видојковићем, Биљаном Србљановић или ауторима «Бетона» – биће вам јасна не само Константиновићева величина, већ и колику је вулгаризацију, банализацију и политизацију доживела српска култура у последњих четврт века.
Иван Миленковић је за Констатиновићевог могућег наследника кандидовао Теофила Панчића. «Једини аутор», објашњава Миленковић, «који на неки начин, више имплицитно него експлицитно, баштини то Константиновићево наслеђе, управо је Теофил Панчић, који ће у двема својим књигама – Урбани Бушмани и Чувари бенгалске ватре – управо да говори о том злу баналности » (исто). Од Константиновића до Панчића друга Србија је, у свом «културном рату» (цултуре wар), превалила велики пут. Али, тај пут свакако није пут на више. Иако су њени припадници преузели доста важних културних институција, истински учинак Друге Србије у српској култури можда се најбоље види управо по томе што она данас од једне књиге од пре четресет година мора да ствара мит, како би обезбедила културно достојанство и теоријску кохерентност.
Од Константиновића до Панчића, друга Србија је ратовала са српским национализмом, непрестано ратовала и само ратовала. Она је премало тога стварала. Она има много типично ратне (војно-идеолошке) продукције – од драма Биљане Србљановић, до романа Марка Видојковића. Али, стварно великог културног дела ту се некако још увек тешко може наћи. То дело није и не може бити «Филозофија паланке» из 1969. Оно мора данас бити створено, оно данас мора бити написано. Ако Друга Србија то није у стању, требало би да се замисли. Одавно је већ уочено да креативност и идеологија не иду заједно. Можда би ослобађање од идеолошке горљивости могло помоћи? Можда би могло допринети повећању стварне креативности? Константиновићу је помогло. Када се ослободио идеолошких схема из «Филозофије паланке» настало је «Биће и језик». Зашто и други не би следили тај пример. Зашто и други не би покушали?
Истина, ако би се дезидеологизовала, то можда више и не би била култура Друге Србије. Али, то би била култура. Друга Србија или култура – како је само једноставан и како лак тај избор.
Фусноте:
1.Први део овог огледа објављен је у 19. броју «Печата», док ће остатак бити објављен у наредна два броја.
2.Филип Давид, «Човек суштине», у: Радомир Константиновић - глас савјести у невремену , Издање Ревије слободне мисли 99 , год. 9, бр . 41-42 ( јули-децембар 2003 ), Сарајево 2003. (овај зборник ће се у даљем штиву наводити скраћено као РСМ); стр. 47; http://www.krug99.ba/rev/arhiva/download/31.pdf
3.«Константиновић је у својој основној фрази хегелијанац» (Стеван Тонтић, «Беспримјерна авантура мишљења и језика», РСМ, 105).
4.У овом приказу користи се треће издање ове књиге (Нолит, Београд) из 1981.
5.Наведено према: Зоран Ћирјаковић, Мајка друге Србије , http://www.nspm.org.yu/PrenetiTekstovi/2006_cirj_latinka1.htm
6.Наведено према: Ћирјаковић, исто.
7.Прочитано 9. маја 1980. на Трећем програму Радио Београда, штампано у: «Титова мисао», Трећи програм Радио Београда , 45/80.
8.http://www.hereticus.org/rubrike/arhiva/2005-1/dosije-pisci-o-titu
9.Радомир Константиновић, «Живети са чудовиштем», говор одржан на првом састанку Београдског круга 11. априла 1992, прештампано у РСМ, стр. 135.
10.Исто, стр. 136.
11.Радомир Константиновић, «Животиња моје људскости», реч на 4. скупштини грађана српске националности БиХ, 22. јуна 1997, прештампано у РСМ, стр. 137.
12.Радомир Константиновић, «Враћање Сарајеву» , РСМ, стр. 11.
13.Светислав Стефановић наравно да није био нациста (види http://www.nin.co.yu/2001-11/22/20775.html)). Али, овде је мање важно зашто је Константиновић тако приказао Стефановића, од чињенице да Стефановић у овој дијалектичкој слици треба да представља песника нацизма.
14.Управо тако Константиновића тумачи и Ненад Даковић: «Основна идеја Филозофије паланке и јесте ова ризична идеја према којој тзв. српска Модерна завшава у српском нацизму, односно идеја према којој српска књижевност (култура) романтизма деветнаестог века и не излази у Модерну него пада у нацизам» ( Ненад Даковић, «Унуци Ћирил филозофа», РСМ, стр. 90).
15.Латинка Перовић, «Историјски контекст дела Радомира Константиновића», РСМ, стр. 27. Исто мисли и Обрад Савић: «Застрашујући препород етнонационалуизма и, с њим у вези, православног фундаментализма, не може се разумети без Константиновићеве чудесне књиге Филозофија паланке» (Обрад Савић, «Нација и смрт: настанак паланке из духа злочина», РСМ, 123).
16.http://www.danas.co.yu/20070217/vikend3.html#0; такође, «најзначајнијим огледом наше филозофије у 20. веку» (Даковић, «Унуци Ћирил филозофа», РСМ, 87).
17.Обрад Савић, «Нација и смрт: настанак паланке из духа злочина», РСМ, 123.
18.«Искуство нам је паланачко», Радио Слободна Европа, 19. 11. 2006, http://www.slobodnaevropa.org/content/Transcript/688213.html
19.Филип Давид, Човек суштине, РСМ, стр. 46.
20.Бошко Томашевић, «О “поезији” дођоша у песништву или о дођошкој поезији», Бетон , http://www.elektrobeton.net/stemovanje.html
21.«Данас», 17-18. фебруар 2007, http://www.danas.co.yu/20070217/vikend3.html#0
22.«Побуна против глупости», Дневник, 23. 04. 2004.
23.http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=991&postdays=0&postorder=asc&start=45
24.http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=991&postdays=0&postorder=asc&start=30
25.http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=991&postdays=0&postorder=asc&start=0&sid=50f4e7c9bd5681fa98e15690b5f2fb53
26.Искуство нам је паланачко, Радио Слободна Европа, 19.11.2006, http://www.slobodnaevropa.org/content/Transcript/688213.html
27.Avidék filozófiája, превела Viktória Radics, Forum, Újvidék i Kijárat, Budapest, 2002.
Извор: http://www.dverisrpske.com/tekst/2836

Miroslav Lukić је рекао...

Иако је предуг, ниам обрисао ваш коментар. Убудуће, молим вас, потпишите се својим пуним именом и презименом. Лепше је и одговорније тако и критиковати и цитирати.
М. Л.