POETICA COTIDIANA & Bela Tukadruz

СВАКОДНЕВНА ПОЕТИКА / Бела Тукадруз

Данас сам видео усред шуме  угажену траву, круг, неколико квадрата
место где ноћива десетак  срна, ехеј, можда читаво стадо,
ту би требало летњиковац зидати!

У трећој књизи нашег земљака
(у необавезном примерку, додатку)
има  кратка песма

СРЦЕ МИХАЈА ЕМИНЕСКУА     

 Емилу Ћорану

Пошто сам сазнао да је некад постојао Михај Еминеску -
највећи песник свих нас Румуна - највећи Румун свих времена -
отишао сам до старог Милије Гугулана,
у то време најстаријег човека у Раковој Бари,
који је био дете када је још живео Михај Еминеску -
ставио сам уво на његове груди
и слушао сам како куца срце Михаја Еминескуа

Мој млађи брат је донео  не шверцовану робу, него сабрана  Дела Михаја Еминескуа, кад је путовао у Букурешт
видео сам то сређујући Четврту собу наше породичне библиотеке - метар књига!

Опадају крушке караманке, слатке су, нападају их осе још на грани
после седам поподне јео сам уз сласт неколико караманки

..

..

видео сам има и зрелих патлиџана, оних које сам ја посадио, након што смо нашем оцу дали
"четрдесет дана".  - Еминеску се сигурно преврће у гробу од ове поетске салате,
технике: али зашто да не сликам?  Па ово су одлични укусни  патлиџани!

..
Секао сам кришке караманки
и видео неописиву игру светлости сунца које залази
са нашом старом кућом или Великом магазом (како  смо је звали)

Сутра ће то бити Документациони центар, или Библиотека Браће песника...
Преименовања долазе после смрти. Посматрајте залазак Сунца, не журите
Много ће вам рећи без иједне речи
Издвојте време, посматрајте. Ако имате телефон са добром камером, сликајте
Постоји неизрецива поезија фотографија, снимљених из најнеочекиванијих углова
Ево, док чекам да Сунце зађе, гле, како се по бетону пружила дивља лоза

израсла крај дивље трешње испред Библиотеке (прве собе библиотеке, у којој сам рођен)

Сунцу треба времена да зађе, док чекам, видим на столовима четврте собе библиотеке
један црвен коверат са три примерка књиге нашег земљака, видим посвете су написане за неког другог, не за мене. Али, у библиотеци тек књиге стижу до разних и правих читаоца.
Кад гле, на орману нашег прадеде, у  четвртој соби библиотеке, (старом преко 120 година)
библиофилско издање једног другог румунског песника  (Станескуа)

..

Алат за испирање "плавог злата" из шљунка на једној од притока Пека,
који је направио мој млађи брат, који се у свашта разуме

У лавору црвеном на слици има - алхемије, рашљарског умећа, шљунка, гвожђа и
светлуцавог "плавог злата" , које отиче испред носа, нашим суседима Власима...

Али, зар може бити прављења, испирања или налажења "плавог злата" без снова и песничког умећа, а? Без многих књига и толиких неуспеха, спотицања?

До правог заласка има још времена, седим и даље у Четвртој соби библиотеке
наспртам источног прозора, зеленог као лишће мувара или младих коприва. Још који минут

Иза мојих леђа има један мали зелени прозор на западној страни
кроз који сунце емитеју своју непоновљиву представу смиривања

Да тако то почиње, тако изгледа у 19: 49 часова овог 21. јула 2016.
Аовако нешто касније, у 19: 53 ч.

Који минут касније, пре 20 часова, овако

То што се види, на малом западном прозору, то је светлост заласка нацртала,.
то није фигура неког човека, већ тикве која има више од једне девојке која је управо завршила основну школу
     Можда се упитате зашто слика на зиду није точак, круг?
     Е, то упитајте мог колегу и земљака песника, који каже да смо ми деца Сунца, коју стално прати Сунце, 
светлост и топлота сунца

Али ми после неког времена полазимо
у крајеве без Сунца,
без светлости и топлоте Сунца,
па зато ... итд.
Залазак Сунца је - за нас изводио
свакодневну поетику нашег трагизма
на очигледан начин...
и на правом месту - у библиотеци...

Сватови (коментар)

Коментар: Сватови / Драгана Матовић | 20. јул 2016. 12:06 | Уколико је музејски простор коришћен бесплатно за свадбу, значи ли то да сви грађани Србије могу да се надају да ће га и они, ако им затреба, добити по истим условима

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Коментар: Застава
• 
  Коментар: Златни одбојкаши

• Коментар: Обрт
• КОМЕНТАР: Скокови
• КОМЕНТАР: Земљаци

НЕ треба околишати: оно што се недавно догодило у Етнографском музеју, о чему бруји цела српска јавност, скандал је над скандалима! Одлука директорке Мирјане Менковић да отвори врата музеја за свадбено весеље свог сина, запањила је по невиђеној бахатости и злоупотреби храма културе на чијем је челу. 

Јесте да је у српском друштву одвајкада уобичајено да мајке синовима испуњавају жеље, али још није забележено, или не барем до сада, да је неко до те мере изгубио главу и да је кућу од националног значаја којом руководи подредио приватном слављу. Шта би се догодило да директор Лувра за свадбу своје ћерке послужи печеног петла испред "Мона Лизе"?!

Можда би се могла наћи која реч разумевања да је ово била обичајна свадба. Не! Сватови се ничим не уклапају у амбијент Етнографског музеја. Ово је била сликом и приликом бахатост која урушава углед институције од националног значаја. И то, речју - срамота. Као што је и изјава директорке о рату и интерактивној изложби на којој је свако од посетилаца могао да седне на експонате или их користи, само бацање прашине у очи.

Истина је да се музејски простори свуда у свету повремено изнајмљују за разне догађаје и да музеји и на тај начин зарађују. Непознаница је ко је и да ли је платио ову прославу. А уколико је музејски простор коришћен бесплатно, значи ли то да сви грађани Србије могу да се надају да ће га и они, ако им затреба, добити по истим условима.

Коначно, намеће се питање докле ће надлежни, у овом случају Министарство културе, да толеришу овакве директоре и њихове баханалије. Јер, ако се овоме не стане на пут, можемо да очекујемо да официри синовима праве свадбе у касарнама, уз обавезно шенлучење, управници затвора у затворима, а чланови Владе у Немањиној 11.

Коментар: Сватови

Озрен Радосављевић, хроничар белоцркванског краја, о златним громуљицама из Нере

Војвођанске приче: Kад је шљунак крио злато / Јелена ЈОВАНОВИЋ | 01. јун 2016. 18:01 |
Пре два века у приобаљу банатске реке Нере грозничаво се испирао драгоцени метал. Из Румуније у Кусић власт досељавала Цигане Бањаше, искусне у измуљавању

Испирачи злата нису доживљавали дубоку старост јер им је хладна вода ледила ноге

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Војвођанске приче: И сеоске даме терале моду
• 
  Војвођанске приче: Kостобољу лечили у 40 када

• Војвођанске приче: Преко ћуприје до брачне среће
• Војвођанске приче: Од земље, преко хлеба до неба
• Војвођанске приче: Житница из мочваре никла

МАСОВНА потрага за златом, која је захватила читав свет почетком 19. века, није заобишла ни Војводину, тачније јужни Банат. Историјска грађа, коју је прикупио Озрен Радосављевић из Црвене Цркве, указује на то да су и Лале пре тачно два века настојале да се обогате или пак зараде тек толико да могу да преживе измуљавајући златне громуљице из речице Нере, која извире на планини Семеник у Румунији и до свог ушћа у Дунав представља природну границу Србије с тим источним комшијама.

Није записано када је тачно почело експлоатисање злата из овог плитког водотока, али се претпоставља да се тај мукотрпан посао радио још пре два миленијума, у време Римљана, па чак и у преисторији. Први записи, међутим, потичу тек с почетка 19. века, када су хроничари забележили да је само у периоду од 1812. до 1817. године на подручју источног и јужног Баната испрано злата у вредности 1.226 дуката и 51 гроша. Зато не чуди што су тадашње војно-граничарске власти у близини белоцркванског села Кусић, на спруду између Нере и млинског потока Јаруга, населиле четрдесетак породица Цигана Бањаша из румунског Ердеља, како би унапредили ту високопрофитну делатност за државу. Јер, Бањаши су били вични измуљавању и копању злата, с обзиром на то да су се и у родном месту бавили искључиво тим послом.

Озрен нам прича да се придошлице нису мешале са осталим становништвом, о чему сведоче матичне књиге. Они су у Кусићу, на поменутом спруду, формирали своје сеоце "са кратким улицама и лепо уређеним кућама", а чак су се искључиво и међусобно женили и тако тајну успешног вађења злата чували само за себе.

- Зна се само да су златни песак испирали помоћу малог дрвеног корита, чије је дно било обложено густом пређом, док су они који су копали златоносна приобаља Нере то радили уз помоћ посебних лопата, ашова и мотика. Црква и државна администрација су тачно знали ко су били "златокопатељи", а ко "златоиспиратељи" - приповеда нам Озрен, хроничар белоцркванског краја.

Тај посао није био нимало лак, што је негативно утицало на здравље Бањаша, па је и њихов животни век био необично кратак.

TОНЕ ЗЛАТА ИЗ СРПСКИХ РЕКАСРБИЈА је богата златом. То се зна одвајкада. Поготово њен источни део, где чак и тамошње реке, попут Пека и Тимока, од планина, у којима извиру, "краду" златне громуљице и проносе их дуж корита. Процењује се да је испирањем свих наших златоносних река, од праисторије до данас, добијено око 50 тона злата.

- Ретко ко је доживљавао дубоку старост, јер им је хладна вода планинско-равничарске речице свакодневно ледила ноге. Умирали су и од врућине, "суве болезни", сувог кашља и шлога - додаје наш саговорник, уз констатацију да су били сахрањивани на православном гробљу у Кусићу, јер су припадали тој вери.

Осим Бањаша, чије је насеље ћудљива Нера уништила у катастрофалној поплави пролећа 1910, па су се сви раштркали по оближњим селима, срећу су окушали чак и немачки и британски капиталисти. Немци су 1902, писао је тада вршачки недељник "Родољуб", од угарског министарства привреде тражили дозволу за испирање злата, јер су утврдили да је "Нера богатија златом од ма које америчке реке", док су Британци инсталирали модерне машине на Златном потоку, притоци Нере, где су испирали златни песак све до 1908. Њихови резултати, нажалост, нису нам познати.

Озрен Радосављевић, хроничар белоцркванског краја

- Између два светска рата, злато је из Златног потока испирао и извесни деда Ђорђе из оближњег села Златица, који је младост провео у америчким рудницима злата. Кажу да му је чак пошло за руком да открије и златну жилу, али да је ту тајну љубоморно чувао. Он је уз Куркана, Башања из истог села, био последњи кога је на простору јужног Баната инфицирао вирус "златне грознице" - каже нам Озрен.

У том периоду нагло је опало интересовање за копањем и испирањем злата, јер, наводно, тај посао више није био рентабилан. Уз то, и честе поплаве, које су наносиле велике штете насељима трагача за златом, утицале су на то да се преоријентишу на остале занате, како би осигурали егзистенцију. Јер, Нера је током већег дела године толико плитка да се може препешачити, али у пролеће, услед отапања снега на Семенику, толико набуја да плави хиљаде хектара ораница и кућа оближњих села.

Данас је мало оних који знају да је Нера била, а можда и даље јесте - златоносна. Ваљда зато више и нема људи са вољом, стрпљењем и ентузијазмом да се баве овим послом, па макар и из чисте знатижеље. Једино што се данас из ње вади је квалитетан шљунак.

НАКИТ ЗА МЛАДЕ УДАВАЧЕ

ЗЛАТО које су Бањаши и остали златокопачи проналазили у Нери, код Кусића, добрим делом је завршавало у државној ковници у селу Оравица, у данашњој Румунији. Они који су били срећније руке долазили су и до већих количина златних зрнаца, која су претварали у накит. Бањаши су њиме најчешће током церемоније венчања китили младе удаваче, које су углавном имале само 16 година.

Blaga Videc - Najlepse makedonske pesme, prvi deo

Чекање Судбине на Коњском гробљу

Острово надомак Костолца (или) Људи са „Коњског гробља’’

Прича каже да је пре век и по Григорије Ћирић, паор из Острова, купио парче земље на обали Дунава. Није Григорију земља требала што ју је мало имао, љубав је била разлог. Љубав према коњу, Вилману. Закони важе за људе, али и за коње. Аустроугари, онако „швапски“ педантни, донели су закон који је налагао да се сваки ислужени коњ мора предати стрводерима. Григорију је било жао верног Вилмана. Зато му је купио оно парче земље поред реке, ту га је довео, пољубио и оставио. Да сачека своју судбину.

Григоријев пример касније су следили и други островачки паори са својим остарелим атовима. А место на коме је Вилман скончао доби име „Коњско гробље“.

- Волим коње. Некада сам био и члан коњичког клуба- прича Сима Милојевић док у једној руци, смрзнутим путем носи кофу воде.

- И, није ово баш право гробље. Само се тако зове- ‘’ коњско“!

Сима, пензионисани електричар, један је од тројице сталних житеља ‘’ Коњског гробља“. То место у међувремену је постало викенд насеље. Коња у Острову скоро да више и нема. На "Коњском гробљу’’ своју судбину чекају- људи.

Миодраг Јоксимовић, познатији као Мића Јулка, чувени пожаревачки фотограф и дугогодишњи фоторепортер листа „ Речнарода“ сада на „ Коњском гробљу“ позајмљеним фотоапаратом слика Дунав, бродове и топољаре.

- Уморио сам се од људи. Сад сам ту, дружим се са природом и сликам оно што ја хоћу. Док сам био фоторепортер морао сам да сликам шта су други хтели.

Мића је у Пожаревцу оставио породицу. Дом му је кућица на самој обали Дунава. У њој су кревет, улубљена пећ, радио и сијалица везани на акумулатор, и књиге.

- Није баш да се ни са ким не дружим.Видиш књиге. Са њима најлепше разговарам .

Оставио сену због Дунава

Мићи књиге из костолачке библиотеке доноси Шарло, трећи становник „Коњског гробља“. Он је једини у „ возном стању“- има аутомобил !

Младен Стојаковић, звани Шарло, Пожаревљанин, цео свој радни век, што је, како каже „само“ четрдесет година, провео је у Француској. Радио је тамо свакакве послове, само не свој. Јер, Шарло је- авиомеханичар. Из града светлости, Париза, дошао је да живи на месту где нема струје. Оставио је Сену због Дунава.

- Одувек сам маштао да имам свој мир. Да живим крај Дунава. Овде сам дошао да продужим себи живот.

Шарло је себи на „Коњском гробљу“ изградио други дом, иако има породицу у Пожаревцу и супругу у Краљеву која га повремено обилази. То су две кућице, лепо уређене.У једној су „дневни боравак“ и кухиња. Друга је „спаваћа соба“. Греје је шпорет „смедеревац“.По зиду окачене слике. На већини је филмска дива Брижит Бардо. Људи причају а Шарло нити потврђује, нити демантује, да је француску лепотицу носио на рукама. Био је болничар у париској болници а Брижит је тамо оперисала слепо црево.

- Ја сам био обичан радник а она права дама, лепотица, филмска звезда. Сад живимо сличним животом. И она и ја смо са животињама, псима и мачкама- вајка се Шарло.

Шарлов цимер је Сима Милојевић. Живи у једном собичку док не сагради себи кућицу. Симин отац био је партизан, првоборац, командант Пожаревачког партизанског одреда, Милоје Милојевић. Доцније је имао и високи чин у ЈНА.

- Он је ратовао по шуми, а ја у шуми завршио - закључује Сима.

Сима је радио као електричар у Фабрици сточне хране. Фабрика је пропала, Сима се пензионисао и дошао на „Коњско гробље“. Породица му је и даље у Пожаревцу. Виђају се, повремено.

Човек ти је као коњ

Дневне активности и задатке Сима, Мића и Шарло подједнако деле. Неко нацепа дрва, неко оде по воду, а Шарло, пошто је моторизован, по храну у продавницу у Острову. Дан проводе у Шарловом „дневном боравку“. Због уштеде дрва.

- Не волим да идем у Пожаревац- каже Мића Јулка. - Како кога сретнем, он почне да ми прича своје проблеме. А ја сам од проблема и побегао на „Коњско гробље“.

Вече се спушта на Дунав. Сима пали мали агрегат, тек довољан за сијалицу и телевизор. Спрема се вечера. Док се лонац крчка тројица пајташа испијају чашице „шљивке“.

- Нисмо ми баш потпуно изоловани од света, пратимо дешавања преко телевизије, али је политика овде строго забрањена - каже Мића.

- У ствари, додаје Шарло, ми се овде лепо дружимо. Зими је мало досадно, јер осим нас тројице других људи нема, али је лети забавно. Кувамо рибљу чорбу, дружимо се са викендашима. Често се шалимо. Кад се човек смеје и шали, то га окрепљује.

Мића Јулка важио је за боема и женскароша. Само он зна са колико је жена био али, као прави џентлмен, о томе не жели да прича. - Где су све те жене које су вас кроз живот пратиле, питамо.

- Воле те само док си млад - одговара Мића. Кад остариш сви те забораве, па и жене.

- Човек ти је као и коњ. Док ради, добар је. Кад више не може, следује му „коњско гробље“ - додаје Сима.

- Мислиш да су нам судбине сличне коњским?- пита Шарло. - Па има ту нечега, има, има.

Зима стеже „Коњско гробље“. Шарла, Мићу и Симу греју старе успомене...

извор: НОВИЦА САВИЋ

Дукати, дукати! Ој, Србијo међу дукатима и шљивама!

Борис СУБАШИЋ | 03. јануар 2016. 19:00 

За скривеним благом трагали су властодршци, кријумчари и сиротиња. Трагачи верују да постоје места која чувају свакојако благо, од ћупова с златом до златних кочија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Камиони са 100 тона злата закопани западно од Москве?
• 
  Језеро остало гробница

• Смук чува круну
• “Грозница“ већ ископала брдо
• Индијана Джонс из Сокобање

ГРОЗНИЦА потраге за закопаним благом је, могло би се рећи, хронична болест у Србији. Узрок су безбројни ратови и сеобе, од преисторије до данас. Становници ових простора су много пута морали да спасавају главу носећи најосновније ствари, а велике и мале ризнице скривали су на тешко доступним местима у нади да ће се једног дана вратити. Та очекивања су често остајала пусте жеље, па су широм Србије остале безбројне скривнице које чувају свакојако благо, од ћупова с дукатима до златних кочија. Бар тако говоре "златари", како се у народу називају трагачи за благом. 

Њих је највише у источној и југоисточној Србији, где је потрага за скривеним ризницама део фолклора. Много пре него што су детектори метала стигли на наше просторе, житељи ових сиромашних крајева предузимали су рискантне подухвате у нади да ће пронаћи благо које ће их извући из беде.

- Без икакве опреме и планинарског знања, истражили су све неприступачне литице, пролазили кроз подземне сифоне испуњене водом с батеријом и одећом у најлонској кеси и ножем у зубима, остајали ван куће по више недеља, па и месеци, а да породице нису знале за њих. Такво понашање је последица перманентне златне грознице, неугаслог веровања да је у пећинама скривено силно благо: хајдучко, турско... Због тога, ово сазнање је тајна која се преноси с колена на колено - забележио је проф др Раденко Лазаревић, велики српски спелеолог, који је први истражио Рајкову пећину.

ЗЛАТНЕ КОЧИЈЕ И БЛАГО ТРЕЋЕГ РАЈХАОД Сврљишких планина до Хомоља "златари" траже скривнице Келта који су "гарантовано" баш овде закопали драгоцености опљачкане у пророчишту у Делфима. Од Прахова до Костолца трагачи сањају о ризницама Римљана који су овде имали велике градове и руднике. Они маштају о кочијама од злата које вуку златни овнови, а приче о њима репортери "Новости" слушали су од врлети Рудне главе до посавског Дебрца, где се траже и златарске радионице двора краља Драгутина. Према "гарантовано сигурним" локалним предањима, тражи се "благо Трећег рајха". Ипак "златари" не могу да се сагласе да ли су Немци, бежећи 1944. од Црвене армије, златне полуге из Бора закопали код Жагубице, Сврљига, Зајечара или у Горњачкој клисури.

Међутим, не сања само сиротиња о тајним ризницама. Да ни крунисане главе нису имуне на приче о закопаном благу, показују сведочанства из августа 1915, када је регент Александар тајно отишао у манастир Бањску, задужбину краља Милутина. Начелник Звечанског округа Ђока Матић и Милутин Поповић, шеф месне контроле у Скопљу, били су надзорници ископавања у манастирској Цркви Светог Стефана, где су "очекивали многе драгоцености". После неколико дана у поду храма откривен је гроб са скелетом на коме је светлуцао прстен.

- Масиван прстен од злата беше сав гравиран, са златном круном. Озго беше изрезан двоглави бели орао - оставио је сведочанство Поповић.

Он је предао прстен извесном Церовићу, а овај регенту Александру. Касније је утврђено да је скелет припадао краљици Теодори, мајци цара Душана. Изгледа да се и у овом случају показало исправним веровање правих трагача за благом да се у светиње не дира, јер то доноси несрећу. Југословенски краљ је 1926. дао малерозни прстен адвокату Благоју Барловцу да га у тајности поклони Народном музеју.

После Другог светског рата музеји су откупљивали предмете које су ратари проналазили случајно на својим њивама. У књигама музеја често се понављају иста имена "поштених налазача", што указује на професионалне препродавце антиквитета. Седамдесетих година рођена је права археолошка мафија. Одабрани препродавци антиквитета повезани с тадашњим полицијским структурама добили су детекторе које су поделили мештанима села на простору великих античких налазишта: Сирмијума, Виминацијума, Јустинијане Приме, Феликс Ромулијане и других. То је била табу тема све док није избило неколико међународних афера. Причом о колекцији Севсо, византијског сребра милионске вредности, и спречавањем кријумчарења аварског златног појаса тешког 1,2 кг, откривен је кријумчарски канал ка Бечу. Према сведочењу колекционара, то је била главна рута кријумчарења антиквитета, а њена сива еминенција и власник једне од највећих европских нумизматичких колекција био је свемоћни шеф југословенске тајне полиције Стане Доланц.

Манастир Кастаљан

Деведесте године су донеле нови вид лова на благо: пљачку музејских депоа, огромних размера. Зачудо, музеји у које су стизали предмети с великих налазишта нису имали ни аларме, ни ноћно обезбеђење, због чега су били лак залогај за лопове који су се у њих враћали и по неколико пута. 

Гоењачка клисура

Роба је ишла истим каналом ка Бечу, као и у СФРЈ, па се претпоставља да је братство и јединство очувано бар у криминалном свету. У кријумчарење су се, према сведочанствима дивљих копача, укључиле и неке амбасаде које су драгоцене налазе транспортовале дипломатском поштом. После уласка НАТО на Космет, хеликоптери Кфора су слетали на остатке Јустинијане Приме код Лебана, а војници с детекторима виђени су како истражују град-задужбину византијског цара.

Тврђава Јелец

ДЕТЕКТОР И РАСКОВНИКРЕТКИ "златари" старог кова и искрени љубитељи старина који уживају у њима никада неће дирнути у светињу, цркву капелу или благо које се сматра проклетим. Они набављају модерне метал-детекторе, али још верују у магичну биљку расковник, рашље, легенде и чудесне знаке који им се јављају у сну и на јави. Наивни и данас падају у искушење, па купују "поуздане" мапе блага, не питајући се зашто га продавац није ископао сам.

У потрагу за благом отворено је ушла и Војска Југославије када су њени инжињерци од јула до октобра 2000. минирањем и тешком механизацијом уништили локалитет Шупљи камен крај Беле Паланке. Према легендама, у тој стени с необичним отвором била је скривена ризница са огромним количинама злата које је приписивано византијском цару Василију, цару Душану, али и Краљевићу Марку. 

Мештани села Црвена Река и Шпај, чије су куће попуцале од даноћног минирања, тужили су Војну пошту 5464/2 из Ниша која је изводила радове и открили медијима да војска тражи скривено благо. У многобројним интервјуима и пред судом су поновили да је Шупљи камен, окружен густом стражом, више пута посетио и тадашњи начелник Генералштаба ВЈ.

Пукла је брука и мало ко је веровао званичним саопштењима да је војска минирала Шупљу стену због поправке локалних путева. У ту причу нису поверовали ни стручњаци Београдског завода за заштиту споменика, сведоци сличне потраге за благом на Космају. Они су показали трагове огромних радова репортерима "Новости" током посете скровитој шумској долини где се налазе рушевине средњовековног манастира Кастаљан, задужбине деспота Стефана. Према легенди, у брду на које су се наслањале манастирске зидине била је скривена деспотова ризница. Војна механизација преполовила је брдо и зарушила зидове, али ништа није пронађено.

Због дуката прекопали целу Србију! | Репортаже | Novosti.rs

Tragači zlata Dokumentarni film

BOŽIDAR JANUCIĆ - Čarolija vlaške violine

Напомена уз "Потрагу за златом харамбаше Рајка"

Београд – Сви у Новој години очекују да их обасја срећна звезда. Неки верују у чуда, а неки срећу траже ашовом и будаком, али не на градилишту. По љутом мразу, чак и усред ноћи, трагачи за благом лутају по планинским врлетима и завлаче се у многобројне пећине око Мајданпека у потрази за митским богатством. Они копају тамо где „козе пасу под ручном“ и у тминама подземља у нади да ће пронаћи драгоцене античке предмете или ризнице хајдука који су пресретали турске караване.

„Да им понудиш паре да ти ископају неку рупу у дворишту грдно би се увредили, али кад чују за закопано благо, није им тешко да забадава копају ноћу у планини, по цичи зими, у камењару, ризикујући живот“, коментарише Мирко Шаларевић, из мајданпечког удружења грађана „Праурија“, стојећи на рубу рупетине широке око три метра, дуге око пет и дубоке исто толико.

Овај ископ направљен је у стеновитом тлу на само десетак корака од литице која се вертикално сурвава стотинак метара дубље у Понор, где Рајкова река грмећи преко камених громада пропада под земљу. Рупетина у коју би без проблема стала два аутомобила није једина на ветровитом планинском врху, њу окружује сијасет нешто мањих јама.

„Ископана земља је још мекана, није стигла да се смрзне, значи да су ноћас копали“, ишчуђава се историчар Славиша Јеремић, из „Праурије“, који се бави очувањем и промоцијом баштине мајданпечког краја.

„Овде се одраста с причама о закопаном благу, али неко их остави у лепим успоменама из детињства, а неки их схвате преозбиљно. Проблем је што копачи у потрази за благом из бајки уништавају право богатство, без премца у Европи. Реч је о сведочанствима о седам миленијума дугој историји рударства у Мајданпеку и његовој непосредној околини.“

Репортери „Новости“ су са „прауријанцима“ обишли чудесне пределе око српског „града злата“ где се налазе угрожене ризнице прошлости којима једнако прете и безобзирни „дивљи археолози“ и немар званичне науке. Иако је ова област светски призната као колевка рударства, стари локалитети нису заштићени, а нови се већ годинама не истражују.

Дуго се веровало да најстарији рудници овог краја потичу из времена Римљана, али археолошкa истраживања на брду Окно крај села Рудна Глава померила су границу неколико миленијума уназад, у млађе винчанско доба, око 5.000 година пре нове ере, у неолиту. Утврђено је да реч о најстаријем руднику бакра у Европи, али ископавања су обустављена 1989. а локалитет је препуштен ерозији и пропадању.

„Ипак то није био крај открића о праисторијском рударству у североисточној Србији, које је имало веома широк захват“, каже Јеремић.

„Налази на брду Праурија на улазу у Мајданпек показали су су да се овде рударило у исто време када и на Рудној Глави. У близини града утврђено је постојање неколико неолитских насеља, међу којима је посебно интересантно оно у Капетановој пећини. Она се налази у стени која доминира над околином као природно утврђење.“

Локалитет Капетанова пећина уочио је давних седамдестих легендарни археолог Драгослав Срејовић и његова екипа је обавила мања ископавања. Сматрао је да је реч о значајном насељу ратничких номада из четвртог миленијума нове ере који су дојахали из степа преко Дунава. Они су имали јаче бронзано оружје којим су покорили цивилизацију бакра, али нису као други освајачи само протутњали овим пределима пљачкајући и уништавајући. Доселили су се, измешали с локалним становништвом и поделили тајну бронзе, започињући нови цивилизацијски круг. Правили су карактеристична насеља у пећинама, које су уз мало труда претварали у утврђења где су се у случају опасности склањали становници насеља из подножја. Претпоставља се да је и око Капетанове пећине постојало такво насеље у облику амфитеатра, па су деведестих започета истраживања.

„Учествовао сам као студент у првим и последњим озбиљним ископавањима 1994-1996, која су обављена само на улазу пећине и открила свашта, од праисторијских кремених ножића и керамике, до хаубе „фиће“.“, смеје се Јеремић.

„И то је неки доказ континуитета. Међутим, не само што није било нових истраживања већ ни резултати ранијих ископавања никада нису публиковани, што је невероватно, с обзиром на то да се Капетанова пећина веома често помиње у страној литератури као значајно енеолитско насеље.“

Некадашњи кустос Музеја у Бору који је био руководилац истраживања овог локалитета данас ради на престижном британском универзитету, а археолози кажу да документације о ископавањима нигде нема. Остало је само сведочанство да је слој тла на улазу у Капетанову пећину у ком су сачувани остаци људских активности био дебео три метра, што значи да је ова насеобина јединствена по дужини трајања за тај период.

„Археолошка сондирања целог овог краја су врло скромна, а извештаји о њима још скромнији“, каже Јеремић.

„Сигуран сам да би дугорочна и систематска ископавања око Мајданпека дала значајне резултате. Уколико нешто уопште остане за ископавање после дивљих археолога. Највећа штета коју они наносе није узимање предмета већ уништавање културних слојева из чијег се распореда чита прошлост.“

То се десило и у Капетановој пећини, у стени која као природна тврђава доминира над Мајданпеком шћућуреним међу бреговима. Иако је скривена високом буковом шумом то није довољна заштита од трагача за благом. Због њих љути пси чувају околне мале баште и салаше чије власнике нервирају занесењаци који су копали и по њиховим лејама и засадима. До природне тврђаве води стрма стаза која је у прошлости била неосвојива за потенцијалне освајаче, али не и за модерне трагаче за благом. На улазу пећине су ископали огромне сонде а и у унутрашњости има мањих рупа. Ипак, најзанимљивији артефакти су рачве за ражњеве и остаци ватри на којима су се пекли прасићи и јагањци, али не праисторијски.

„То је најпаметније што су могли да ураде, ово место јесте као створено за уживање“, смеје се Мирко Шаларевић.

„Боље би зарадили од туриста и љубитеља природе него од трагања за благом. У сезони гљива шуме око Мајданпека су ризнице где можете наћи све најбоље јестиве печурке, од буковаче до шумског пилета. Ипак, није да нема користи од наших „гајгероваца“ с детекторима. Од њиховог зврчања су се и вукови поплашили па више не долазе. А и продавци детектора су се обогатили.“

Капетанова пећина је кратка и сува због чега је миленијумима била идеално склониште, о чему сведоче и комадићи керамике по поду које су разбацали копачи.

„Дивљи археолози су очигледно баталили истраживање пећине јер овде има само керамике која нема вредности на црном тржишту“, каже Јеремић.

„Нажалост, њихово копање је потпуно променило контекст у коме се керамика налази па је готово немогуће закључити из ког времена потиче.“

Ипак, дивљи археолози не одустају од истраживања других пећина којих у непосредној околини Мајданпека има више од сто.

„Крашки масив североисточне Србије има највећи број пећина у Европи, а у свакој од њих трагачи за благом траже легендарну ризницу харамбаше Рајка. Због њих смо око Рајкове пећине, најлепше на Балкану, морали да ставимо и најсавремнији алармни ситем. Затворили смо и уске вертикалне канале „димњаке“ којима су се покушавали да се у пећину спуштају конопцима па су се заглављивали и неко би на крају изгубио главу. Они и даље изводе сличне вратоломије у другим пећинама као што је Паскова, чак и у животно опасним понорима где се реке сручују у пећине и постају понорнице“, каже Маја Павловић Туфонић из Туристичке организације Мајданпека.

У опасним подухватима понеки трагач за благом и нестане, а његове колеге увек имају исто објашњење, да је сигурно пронашао драгоцености с којима је отишао у бели свет. Рационалнији сумњају да је похлепна потрага за митским благом била пречица за „други свет“.

Неки копају, неки отимају

Све цивилизације које су у последњих седам миленијума прошле Мајданпеком и околином тражиле су драгоцене метале.

„Неки су копали, а неки су богами и отимали, као легендарни харамбаша Рајко. Он је несумњиво историјска личност јер мноштво топонима овог краја носи његово име. Село Рајково, Рајкова столица, Рајково седло …. У ствари о харамбаши Рајку се готово ништа не зна, јер овај крај има поред миленијумске традиције рударства исто толико дугу традицију смена становништва. У време освајачких похода привучених причама о благу, као и у време пада технолошких знања овај рударски крај је потпуно расељаван. Тако су се на све стране шириле легенде о благу, због којих је су после неког времена рудари и остали трагачи изнова долазили“, каже историчар Славиша Јеремић.

       = Борис Субашић / Новости , преузето са сајта "Васељенске телевизије"

___________________

      НАПОМЕНА: Овакви текстови, публицистички, донекле истраживачки, имају и нетачности. На пример, полуистина оваквог типа: "У ствари о харамбаши Рајку се готово ништа не зна..." На први поглед то је тачно. Али само - донекле. Ево доказа:својевременио сам дошао до једне предратне књижице, тј. посебног отиска издања САН, у коме пише: "Поход против Пазван-Огглуа у Видину, који није успео, изазвао је такође досељавање многих породица из околине Видина, Крајине и Тимока. Ово су били више земљорадници, који су се радије насељавали на местима где је било више земље за обрађивање, док су ређе ишли уз Пек у планинске крајеве. У то су се доба доселили из околине Зајечара преци Лукића (славе Св. Аранђела) и населили прво у селу Нересници, где их је природа штитила од турског зулума. Доцније су се преселили у Мишљеновац, где је било више земље за обрађивање и где је природа слична природи њиховог старог краја. Иако су побегли од турског зулума из свог старог краја, он их је и овде нашао и натерао једног члана ове породице, Рајка, да се одметне и да хајдукује по мајданпечким планинама. Због тога су Лукићи морали често мењати места, да би заварали траг Турцима; вратили су се у Мишљеновац тек пошто су Турци ухватили хајдука Рајка и обесили га недалеко од Мајдан-Пека. И данас се место где је Рајко обешен зове Рајково. а речица у близини Рајкова Река. Преци Црвенкића, Војића и Рајковчића (славе Св. Лазара) доселили су се такође у исто доба из села Јасенице у Крајини...." итд. - чланак: Терен за изградњу Музеја немогућег ратара  - Мишљеновац)  -   преузет из:  ГЛАСНИК ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА Ант. Лазић НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРEДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ

Sur le peuplement et le developpemennt des habitas danas la region du Pek moyen et du haut Pek
(Посебан отисак из Гласника Географског друштва у Београду, св. XXV, Бењоград, 1939 , стр. 10 – 36)

___________

       .... Дакле, хајдук Рајко има и своје потомке међу Лукићима (живе у Мишљеновцу и Београду, Каони и Кучеву), већина живи у Звижду.

          Погледати и монографију једног од Лукића, јер је планетарно допступна (Википедија на српском) : Михаило Лукић Мишљеновац и Мишљеновчани