Цео дан смо стругали дрва - пуних пет тракторских приколица. Чишћење шрашуме (некадашње ливаде зване Лакомица).
Два песника стара. И један доктор. Млади.
Од осам изјутра до смркавања.
Са паузама за кафу. Пиво. Кратки одмор.
Да ли смо ми нормални?
Да ли хоћемо да се такмичимо са младим и орним сеоским шумокрадицама?
Неееееее...
Ово је једно степениште.
Степениште "Велике магазе".
Њиме се пењемо
на кров, на небо,
у једну мрачну бачву
што мирише на свеже
згњечене листове бреста
и на наше детињство у Звижду.
Њиме се пењемо на кајсијасто небо - тамо изнад поларних облака (Шведска).
То степениште је обрасло маховином и вапи
за шапама једне куце
која је трчала по њему,
али већ неколико година не трчи,
не трчи.
О слико маховинаста што се продужаваш у бескрај, као моја чежња
за нашом покојном мајком, и за последњом женом у чијој сам милости
био неко време. Можда ме је волело много више жена него што смем да знам?
Али ја мислим да сам био вољен на најболнији начин и најближи двема - оној која је носила у себи крв једне принцезе, пореклом од наше властеле из Херцеговине, и ген Исуса Христа, Сина Божјег, и оној другој која се изругивала свом грофовском пореклу, која је можда била криптојеврејка или хазарка?
Колико струготина! колико оборених липа, шљива ранки, багремова, ораха, јова и врба, киселог дрвета. Такав је наш живот. Гомила струготине...
Док се туширам уверен сам да су млазеви воде благотворни, зато што је вода Крв Земље. Директно сам повезан са Богом. северним анђелом, енигмом, и свим тим сусретима на шаведским језерима, а нарочито на оном које је припадало најпознатијој и најуспешнијој шведској краљици. Никада неће више да се врати ти благословени часови на тим језерима, ни наде, ни крикови Душа у чудима поларне светлости....
Среда, 09. 11. 2022. После 19 ч.
