Док кувам жуте бундеве у лонцу, учини ми се да чујем неку необичну музику, или пригушени одјек сирене за опасност у даљини. - Да ли и ти чујеш, што чујем и ја?
Питам млађег сина.
- То је шпорет. Или тај лонац који ври!
Да, то лонац музицира, кркља, пишти, или пара јер лонац има поклопац...
И онда се сетим наше покојне мајчице Наталије. Седећи крај шпорета на коме је нешто кувала, у некој паузи, чачкајући десно уво, повукавши мараму иза ува, упитала би нас? - Да ли и ви чујете то што чујем ја?
Ми бисмо праснули у смех...
Али она на то уопште није обраћала пажњу него је настављла да слуша, да чује све боље ту тајанствену музику о којој ми деца нисмо имали појма, а наш покојни отац је покушавао да се наруга....
