Претражи овај блог

субота, 13. мај 2017.

OTKRIĆE KOJE ĆE ŠOKIRATI SVE - Staljin je želeo da napravi veliku Albaniju!

SINIŠA KOVAČEVIĆ - Amerika je Albancima isprala mozak, velika Albanija s...

ТАРТУФ / Александар Лукић

Александар Лукић

ТАРТУФ

Вађење тартуфа из земље: занат
поручен за песника неукалупљивог.

Незамислив свет: на дохват руке.
Духовни афродизијак - исповеда.

Природа добро нађубрена. Од себе.
Посао једнак политичкој завери. Изучен.

О рамену торбица за ту прилику шивена.
Гомољаче у торбицу. Земаљски дијаманту:
лов почиње у тунелу шуме. Срећна познанства.

Залеђе шуме, крије: велики мозак.
За јачање мушкости: делотворан.
На мах. Помама за женскињем.

Дивљи вепрови грокћу и пене из уста,
сапуницу за бријање, од тартуфа, током парења.

Хоризонт кумулуса, Врата Звижда


А кад мину сласти, истом жестином рију
подземно злато што расте и дебља
у мрежи жилица листопадног дрвећа -
топола, храста, леске: пуна вршка.

Мој верни пас истуреном њушком као да је
у питању пушка на готовс, трчи шумом да
нањуши: окружење српско. Без превида.

Ја представљам окорелог дисидента:
надгледам докле смо стигли. Потпуно.

Бели па црни тартуф одмах за
насипом уз реку ископа кучка.

Откопај афродизијак, малена,
берба је почела. Торбица зева.

Торбица зева: плућно крило.
Тартуф сезонски: старца усправио.



Дисидент наш: волујска жила друштва.
Не гледа кроз прсте. Ах, ти тартуфи,
одавде убрани, на какав блуд већину наводе.

Законом уредити тартуфарска посла.
Кроз зубе цеде посланици иницијативу.
У глас, па још и на бис, траже нормативу.

Образи црвени: дечје дупенце.
На шта изађе прича о тартуфима.

    = из необјављених рукописа српских песника

Трешње на Вратима Звижда




недеља, 11. децембар 2016.

ИГУМАН САВАТИЈЕ / Белатукадруз

Фотогравија Бранке Веддер, новембар 2016. Брдо песка



ИГУМАН САВАТИЈЕ


Постао сам воскар, правим свеће. Како лепо мирише тамијан који ми је поклонио Игуман, данас, када сам га посетио. Напољу хуји снежна стихија. Био сам до продавнице М. С.; јужна ноћна небеса натмурено - облачна; као да су најављивала смак света. Швајин јаблан се љуљао и својим врхом чисто небо као велика метла - градинара. Враћала ми се слика брегова и села Преко Пека - Бељевине - поглед у даљину испред капије Иве Косиног..
Моја је душа скривена као рана под дебелим завојима... Поразила ме је лаж. И ругоба.Помисао на девојку из Загреба ме повремено такне као врх стреле у груди...
Боже, хвала Ти на свему.
Пре свега, на тренуцима самозаборава, када осећам бескрајну снагу и увереност да могу да изразим оно што носим дубоко закопано у себи... Само времена, времена треба...
Упоредо како расте моја сигурност расте и мој понос...



       = извор: Мирослав ЛУКИЋ : УМЕТНОСТ ШКАРТА – Мобаров институт ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2003. Стр. 47. (Колекција ПАУН, књ.1)




понедељак, 14. новембар 2016.

Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? / Белатукадруз



13.август 1971.*

Све је свечано ту и памти се сваки трен,
Шум таласа, мост, трешње црне,о Тројичину-дне,
Жути се ограда моста, жути, ко процветали дрен,
Све је уронило у древност, у сутон, у сен.

Своја снажна сидра бацило је време,
Дубоко у поноре древности, срушеног.
Ново време и пустош навалили су  своје бреме
И на  костуре, гробове без белега. Из загушеног

Света  шири се и трулеж стабла овог века
Који је успео да удави, убије, сатре, загуши
Више људи него сви ратови минулих столећа!

Али зар је век крив? Време? Зар за то није
Крив отров у срцу  безобзирних, отров у души
Сатрапа, крвника, болесника  - удруженог смећа? 

Да ли то Бог говори (у мени) : кад  помислим:
« Нећу да се предам и ако ме душмани свежу!»
Винућу се у простор, иза циљева, изнад долина жеља,
И у вечној помрчини ја ћу да синем,ко обнова, и равнотежа.

Покушаћи оно немогуће: да игноришем време.
Да  преварим лешинаре, уходе, шпијуне. И ако ми успе,
Поставићу  нове параметре, васељенске теореме....
Ако зауставим  да у шумама лешинари време...

Али сачекајмо да се испилим из љуспе!...

____________________

       * Рећићу само ово: ове стихове (ако су то уопште некакви стихови!) нашао сам на крају једне свеске - бележнице од стотинак листова испуњене свакојаким стварима, исечцима, фотографијама, записима  младића који је напунио двадесету годину живота, и ушао у прве месеце двадесет и прве године. То је написано на претпоследњим листовима те бележнице. Не, нисам помишљао да то штампам, публикујем,учиним јавним, јер ми се чинило доста невешто. 
Али сам на страници испред тих стихова,пронашао и једну своју фотографију,снимљену на заветини о Тројичину дне, у суседниом влашком селу на Пеку, Љешници, где сам одлазио  са мојом сестром, рођаком Љубом (будућом учитељицом). И заборавио сам да нас је те вечери, тамо на заветини, фотографисао пок. Бранко Стевић, поштар и фотограф. И да то нисам прелиставао, тако би и остало. Такав сам био на крају своје двадесете године. Моја сестра је говорила да сам леп, а ја сам у себи мислио ... мушка лепота? Шта је то? Жене су лепе (ако су заиста лепе). А што се тиче стихова - много су патетични, датовани су - тај број се многима не допада, заобилазе га, избегавају... можда ми се крај те "песме" допао: "Али сачекајмо да се испилим из љуспе!..."  Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? Боље да неко други на то питање одговори... (13. 11. 2016, око 21:46) Ови стихови би могли да буду "посвећени" мојој сестри Љ. Свим мојим сестрама - живим и упокојеним. А фотографија, ко фотографија. Документ (или екслузивност за ловце на заборављене ствари?)  ....

То је та фотографија

недеља, 13. новембар 2016.

Друга фаза археолошког истраживања Рамске тврђаве

Завршена друга фаза археолошког истраживања Рамске тврђаве  Бета | 12. новембар 2016. 18:42 | Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево завршио је теренске радове друге фазе археолошких истраживања Рамске тврђаве
Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево завршио је теренске радове друге фазе археолошких истраживања Рамске тврђаве, локалитета из 15. века. "Ископавања су била концентрисана на западну зону унутрашњег простора тврђаве и донела су низ нових података о стратиграфији локалитета, архитектонским елементима бедема, кула и објеката у тврђави", рекао је за агенцију Бета директор Завода за заштиту споменика културе Дејан Радовановић.
Радовановић је додао да је на том релативно малом локалитету нађена знатна количина грнчарије, металних предмета, камених кугли, делова стаклених посуда и других археолошких налаза.
Истраживања су обављена на површини од 180 метара квадратних.
Министарство културе и информисања Србије за археолошко истраживање у другој фази Рамске тврђаве одобрило је милион динара.
Тврђава Рам смештена је на обали Дунава, између Костолца и Великог Градишта. Подигнута је 1483. године по налогу султана Бајазита 2. као важно упориште турске одбрамбене линије према Угарској.
Рам има пет кула и једно је од најстаријих утврђења у Србији опремљених за дејства одбрамбеном артилјеријом, о чему сведочи више посебно грађених топовских отвора.

уторак, 18. октобар 2016.

БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ ГОСПОДЕ


   БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ ГОСПОДЕ. -  ДВД МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ  ИЗДАВАЧ: Манастир Св. Архангела Михајла  Михољска Превлака код Тивта. - Објављено је 23.08.2012.

понедељак, 17. октобар 2016.

Jelenče.....bećaruša

MLADA SVIRA VIOLINU NA SVOJOJ SVADBI


Објављено је 07.06.2015.
Nevena Savić na svojoj svadbi zasvirala violinu za svog izabranika Miodraga Dobrosavljevića, ali i za ostale prijatelje na veselju.

Tanja Paucanovic na Violini

Тања Пауцановић игра док свира




...на прослави рођендана Боривоја Бозојевића...
Тања свира поводом 60. рођендана и успешних 30 година Божо-таксија, чији је власник, Боривоје Божојевиц, родом из села Уровице код Неготина у источној Србији.
Аутор спота и сниматељ: Мирослав Рајчић, новинар. Објављено је 10.06.2014.

четвртак, 15. септембар 2016.

ШТА НАРОД ПРИЧА


 Сачувани на магнетофонским врпцама. Гласови духова. Објављено је 14.09.2016. 

петак, 22. јул 2016.

Дедина ракија


Бела Тукадруз (алиас песник и оснивач "Заветина" Мирослав Лукић, у Звижду, у шетњама без краја
22.07.2016.  - Слика се не може преузимати без дозволе издавача. Снимио млађи песников син)

...Данас је пред нама једна од десет најбоље пласираних ракија, наиме,Дедина ракија из 1988. године, која је освојила девето место на поменутом такмичењу и себе уврстила у српску ракијску историју. Прављена је од шљиве Ранке, а највише времена је провела у дудовом бурету, укртила је, заокружила свој буке и сама, природно, постала ракијски еквивалент за квалитет. Када кажем сама, пре свега мислим на чињеницу да је ово, како би американци рекли, Barrel Strenght ракија. То значи да није алкохолна степенажа спуштана додавањем дестиловане воде, већ је процесом старења алкохол испаравао и спуштао се до садашњих 55 степени.Колико год ова ракија имала патину старих српских ракија, она је истовремено веома модерна, узбудљива и „апдејтована“. Наиме, тренутно је у свету права револуција пића која долазе у свом најоригиналнијем облику, директно из бурета, без додавања било чега. Ту новину је, иначе, увела индустрија бурбона у Америци, а сада су то преузеле шкотске и ирске дестилерије вискија. Поента је да се конзументу прикаже што природнији производ, али му се и остави слобода да се игра технолога и смањује проценат алкохола непосредно пре конзумирања. Овако се добија један специфична веза између произвођача и конзумента, веза која би требало да доведе до идентификације потрошача са одређеним брендом, дестилеријом, регионом....

    =  извор : видети више >  Ракија углавном



Све је родило ове године, трњине, белошљиве, шљиве ранке, крушке караманке,илињаче. У Звижду нема ко да скупља, осим  можда дивљих свиња, и других дивљих створова. И Звижд полако освајају ледине, шикаре, траве - погледајте ви то! Кад овако плодну земљу власници препуштају срнама, јежевима, фазанима и змијама, зашто онда да се чудимо пустињама и шикарама на планинским деловима преостале Србије? 
    Еј, кад све ово видим, сав овај берићет и пропадање које га прати, једино може да ме мало смири "Дедина ракија", или она ракија коју ми је кума наша послала са Радан планине...

Шљиве ранке, даросавке - на Главичици, усред шикаре...
Видиш ли ти то, сине мој?


четвртак, 21. јул 2016.

POETICA COTIDIANA & Bela Tukadruz

СВАКОДНЕВНА ПОЕТИКА / Бела Тукадруз

Данас сам видео усред шуме  угажену траву, круг, неколико квадрата
место где ноћива десетак  срна, ехеј, можда читаво стадо,
ту би требало летњиковац зидати!

У трећој књизи нашег земљака
(у необавезном примерку, додатку)
има  кратка песма

СРЦЕ МИХАЈА ЕМИНЕСКУА     
 Емилу Ћорану
Пошто сам сазнао да је некад постојао Михај Еминеску -
највећи песник свих нас Румуна - највећи Румун свих времена -
отишао сам до старог Милије Гугулана,
у то време најстаријег човека у Раковој Бари,
који је био дете када је још живео Михај Еминеску -
ставио сам уво на његове груди
и слушао сам како куца срце Михаја Еминескуа

Мој млађи брат је донео  не шверцовану робу, него сабрана  Дела Михаја Еминескуа, кад је путовао у Букурешт
видео сам то сређујући Четврту собу наше породичне библиотеке - метар књига!

Опадају крушке караманке, слатке су, нападају их осе још на грани
после седам поподне јео сам уз сласт неколико караманки

..

..
видео сам има и зрелих патлиџана, оних које сам ја посадио, након што смо нашем оцу дали
"четрдесет дана".  - Еминеску се сигурно преврће у гробу од ове поетске салате,
технике: али зашто да не сликам?  Па ово су одлични укусни  патлиџани!
..
Секао сам кришке караманки
и видео неописиву игру светлости сунца које залази
са нашом старом кућом или Великом магазом (како  смо је звали)

Сутра ће то бити Документациони центар, или Библиотека Браће песника...
Преименовања долазе после смрти. Посматрајте залазак Сунца, не журите
Много ће вам рећи без иједне речи
Издвојте време, посматрајте. Ако имате телефон са добром камером, сликајте
Постоји неизрецива поезија фотографија, снимљених из најнеочекиванијих углова
Ево, док чекам да Сунце зађе, гле, како се по бетону пружила дивља лоза
израсла крај дивље трешње испред Библиотеке (прве собе библиотеке, у којој сам рођен)



Сунцу треба времена да зађе, док чекам, видим на столовима четврте собе библиотеке
један црвен коверат са три примерка књиге нашег земљака, видим посвете су написане за неког другог, не за мене. Али, у библиотеци тек књиге стижу до разних и правих читаоца.
Кад гле, на орману нашег прадеде, у  четвртој соби библиотеке, (старом преко 120 година)
библиофилско издање једног другог румунског песника  (Станескуа)


..
Алат за испирање "плавог злата" из шљунка на једној од притока Пека,
који је направио мој млађи брат, који се у свашта разуме
У лавору црвеном на слици има - алхемије, рашљарског умећа, шљунка, гвожђа и
светлуцавог "плавог злата" , које отиче испред носа, нашим суседима Власима...


Али, зар може бити прављења, испирања или налажења "плавог злата" без снова и песничког умећа, а? Без многих књига и толиких неуспеха, спотицања?


До правог заласка има још времена, седим и даље у Четвртој соби библиотеке
наспртам источног прозора, зеленог као лишће мувара или младих коприва. Још који минут

Иза мојих леђа има један мали зелени прозор на западној страни
кроз који сунце емитеју своју непоновљиву представу смиривања


Да тако то почиње, тако изгледа у 19: 49 часова овог 21. јула 2016.
Аовако нешто касније, у 19: 53 ч.

Који минут касније, пре 20 часова, овако

То што се види, на малом западном прозору, то је светлост заласка нацртала,.
то није фигура неког човека, већ тикве која има више од једне девојке која је управо завршила основну школу
     Можда се упитате зашто слика на зиду није точак, круг?
     Е, то упитајте мог колегу и земљака песника, који каже да смо ми деца Сунца, коју стално прати Сунце, 
светлост и топлота сунца

Али ми после неког времена полазимо
у крајеве без Сунца,
без светлости и топлоте Сунца,
па зато ... итд.
Залазак Сунца је - за нас изводио
свакодневну поетику нашег трагизма
на очигледан начин...
и на правом месту - у библиотеци...

Сватови (коментар)


Коментар: Сватови / Драгана Матовић | 20. јул 2016. 12:06 | Уколико је музејски простор коришћен бесплатно за свадбу, значи ли то да сви грађани Србије могу да се надају да ће га и они, ако им затреба, добити по истим условима

НЕ треба околишати: оно што се недавно догодило у Етнографском музеју, о чему бруји цела српска јавност, скандал је над скандалима! Одлука директорке Мирјане Менковић да отвори врата музеја за свадбено весеље свог сина, запањила је по невиђеној бахатости и злоупотреби храма културе на чијем је челу. 
Јесте да је у српском друштву одвајкада уобичајено да мајке синовима испуњавају жеље, али још није забележено, или не барем до сада, да је неко до те мере изгубио главу и да је кућу од националног значаја којом руководи подредио приватном слављу. Шта би се догодило да директор Лувра за свадбу своје ћерке послужи печеног петла испред "Мона Лизе"?!
Можда би се могла наћи која реч разумевања да је ово била обичајна свадба. Не! Сватови се ничим не уклапају у амбијент Етнографског музеја. Ово је била сликом и приликом бахатост која урушава углед институције од националног значаја. И то, речју - срамота. Као што је и изјава директорке о рату и интерактивној изложби на којој је свако од посетилаца могао да седне на експонате или их користи, само бацање прашине у очи.
Истина је да се музејски простори свуда у свету повремено изнајмљују за разне догађаје и да музеји и на тај начин зарађују. Непознаница је ко је и да ли је платио ову прославу. А уколико је музејски простор коришћен бесплатно, значи ли то да сви грађани Србије могу да се надају да ће га и они, ако им затреба, добити по истим условима.
Коначно, намеће се питање докле ће надлежни, у овом случају Министарство културе, да толеришу овакве директоре и њихове баханалије. Јер, ако се овоме не стане на пут, можемо да очекујемо да официри синовима праве свадбе у касарнама, уз обавезно шенлучење, управници затвора у затворима, а чланови Владе у Немањиној 11.

Коментар: Сватови