Солжењицин, хармоникаш-гласник / Никола Александар Марић

Уз Зукву; снимак Иван Лукић; 2011.

                                      Николи Пековићу

Има ли народа добрих и народа злих
И партија добрих или партија злих
Истина кроз речи Солжењицинове
Пробија баријере пропаганде и поље бојно
Као поприште заподенутог рата првом
Уобразиљом на место срца позиционира

А ветар прохујао је кроз ребра
Развучене хармонике и врисак
И звиждук сакривен иза завесе
У сенци која опрхвала је позориште
Дечак у телу мушкарца подиже главу
И показује лице променљиво као музика

Док разапиње тело инструмента
Лице се у представу суда преводи
И труби немо и неумољиво
У другој партији постаје анђелско
Које дува у једра бродоломника
Као спас измољен од светог Николе

Па срџба дубоког тона
И расап свих слатких смрти
Голи се живот пробија и дрхти
Пред представом и надахнућем
Којим стварана је поетика таме
Што претходила је првој наредби
Нека буде светлост

Буни се тада из крви талас
И тело венчано инструментом
Поскакује и тера сан и несвест
Уводи у зону где нада мре
И струже по дугмадима као
По наметнутој грађи и громови
Свуда по Архипелагу, по Гулагу

А лице хармоникаша узнето
Долази аплауз и човек враћа се
Детињем лицу чистом и детињем
Просијалом као у сваког весника
Благовесника извршитеља
По добијеном покајању
Поклоном враћа мач у корице
И осмехује се

КУЋА СВЕТИХ РАТОВА / Бела Тукадруз

Љубица Ћоровић: Београд - од деспота Стефана до Доситеја,Књижено друштво "Свети Сава", 1995.

   Колико познајемо Београд кроз литерарне изворе?Није ли тај период од деспота Стефана и Константина Философа,од позно средњевековног зенита једне централнобалканске, грађанске културе, до Доситеја и Вука,до полемика и памфлета устаничког Београда и зачетака нове српске књижевности,један од најтамнијих и најтрагичнијих периода у српској историји?

     У једанаест поглавља Љубица Ћоровић нас упознаје с Београдом кроз литерарне изворе,од деспота Стефана и Константина Филозофа до Доситеја и Вука.У сталном пулсирању српске писане речи Београд живи, као симбол националноослободилачких тежњи и носилац елемената грађанске просвећености, на српскословенском, рускословенском, славеносербском и србском језику у међусобно тако удаљеним културним средиштима као што су Беч,Трст, Пешта, Петроград. Ствараоци литерарне историје Београда -како пише Љ. Ћоровић у уводу -најчешће нису књижевници по опредељењу. Учитељи, бивши ратници, свештеници, занатлије, историчари, авантуристи, књиговесци и књигопечатељи, одржавали су у свом делу свест о заједничким изворима, традицији и имену. Историја у односу на књижевност није била нешто спољашње.

   Књига садржи следећа поглавља: Грађански елементи у српској познофеудалној књижевности -Константин Философ;Хронике,летописи,записи -документарна књижевност од Константина Михаиловића из Островице до Атанасија Даскала Србина;Од старе ка новој књижевности -руско-словенски учитељи у Београду;Грађанска лирика у Београду почетком 18. века -историја београдска;Јован Рајић и Доситеј Обрадовић о паду Београда 1789;Доситеј Обрадовић у Београду почетком 19. века; Поглед на Београд - Вићентије Ракић, Павле Соларић,Григорије Трлајић, Лукијан Мушицки, Сима Милутиновић; Београд на позорници -Јоаким Вујић;Популарна литература - књигопечатељи Гаврило Ковачевић и Георгије Михаљевић; Београд у усменој књижевности; Полемике и памфлети у устаничком Београду и Одабрана библиографија. Књига садржи и преглед личних имена и резиме на енглеском.

   Свако од поглавља ове књиге  писано је веома занимљиво,значи у знатној мери документовано,бацајући светлост на многе,широј јавности непознате,околности историје Београда,који је деспот Стефан прогласио за српску престоницу.Београд је поново саздао из рушевина и посветио пресветој Богоматери деспот Стефан Лазаревић,син кнеза Лазара. Када је гласовити Београд престао да буде хришћански град,Турци су му дали свој назив:КУЋА СВЕТИХ РАТОВА.

   И када пише о просвећеном владару,писцу и лаику Стефану Лазаревићу, Константину Филозофу, или Константину Михаиловићу из Островице, Теодору  Љубавићу (српском словослагачу и штампару из Горажда), о "столетном старцу" (патријарху Пајсију), о књижевним записима Атанасија Даскала Србина, о митрополиту Мојсију Петровићу, Суворову и Емануелу Козачинском, митрополиту Вићентију Јовановићу,грађанској лирици и Ерлангенском рукопису старих српскохрватских народних песама, о оснивању Новога Сада, о Авраму  Милетићу, или о Историји београдској (песмарици састављеној 1778 - 1781,посвећеној догађајима из 1739), о Јовану Рајићу и Доситеју Обрадовићу, о Вићентију Ракићу, Павлу Соларићу (...) (и о многима другим -да не набрајамо), Љубица Ћоровић се, непрестано и упорно, строго држи нескривене намере да, што је могуће више, осветли  ј у н а к а    своје књиге -Београд.

   Ауторка,осим упорног и строгог истраживачког духа, поседује и веома изражен књижевни дар -често спутан -јер она је (на)писала (превасходно) студију. Ова књига ће добро доћи најширој културној јавности,  студентима књижевности, ученицима средњих школа, професорима, библиотекарима, као и свим истраживачима поменутог периода. Београд је добио једну књигу о себи, о једном периоду своје затамњене и недовољно познате историје.

   Подстицајно је и начето истраживање (поглавље "Београд у усменој књижевности") о утицају живе усмене традиције на последњи налет аутентичног епског певања. Ћоровићева,не трошећи много речи,изванредно дочарава панику Београђана пред налетом рата. При том одлично расветљава и улогу Родофиникина,или списак лукавштина београдског епископа Леонтија, фанариота, итд.

   После читања ове књиге, неке ће недоумице отпасти саме од себе, а поготову оне које се тичу српскога  менталитета...

 ______________________________НАПОМЕНА

        Прелиминарно је овај текст штампан у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, !, 1998.