...Архипелаг Белатукадруз

...Архипелаг Белатукадруз
мистерија култа

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 30. мај 2008.

Likovi Treće Srbije: Zorica Sentić

Pesnikinja Zorica Sentić iz Kana pokrenula je akciju "Darujmo reč" za prikupljanje knjiga za školsku biblioteku sela Levosoje kod Bujanovca, a koju je realizovala sa Vesnom Denčic iz Beograda na 51. Sajmu knjiga. Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" u Levosoju na samom jugu Srbije postoji već sto godina i jedna je od najstarijih na tom području. Kako je naveo direktor te škole Svetislav Veličković, do pre nekoliko godina radilo se u zgradi staroj oko 50 godina bez iole normalnih uslova za rad, a nova zgrada dobijena je uz pomoć Vlade Srbije i nevladinih organizacija. Nova zgrada, međutim, sama po sebi nije dovoljna za kvalitetnu nastavu, a jedan od velikih problema je veoma skromna školska biblioteka, naveo je Veličković, napominjući posebno da su učenici te škole željni knjiga. Bivša učenica te škole Zorica Sentić je, posle gostovanja i predstavljanja svog rada i knjige “Ugasi tisinU” đacima i nastavnicima u Levosoju, došla na ideju da organizuje akciju “Darujmo reč”. Zainteresovani za darivanje knjiga biblioteci Osnovne škole "Vuk Stefanović Karadžić" mogli su to da učine na štandu Ministarstva dijaspore ili ih da ih pošalju na adresu te škole: Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić", Akcija "Darujmo reč", Levosoje bb, 17520 Bujanovac.


Podrška: Radoman Vladan*:


"Kada mi je Zorica Sentic predlozila da podrzim njenu ideju, priznajem da sam bio malo iznenadjen. Davati rec u jednoj zemlji u kojoj je trecina stanovnistva polupismena, cetvrtina sasvim nepismena, a većina čitalaca verna pomodarskim piscima, ,,dali ima to smisla ? Zorica je jedna od najplodnijih savremenih pesnikinja , kako bi se to danas reklo « srednje generacije ». Da li se kaže za jednu plodnu tresnju ili jabuku da je srednje generacije ? Stvaraoci nemaju isto doba, ista merila vremena kao ostali. Njihova proleća su vecna. Kao i reči. A biti pesnik u vreme gasovoda, globalizacije , grebanja na bilo koji nacin, znači biti lud.Ludilo je uvek bilo moj «trend», «brend », kako hoćete po ovom novom rečniku. Bravo Zorice ! Verujem u tvoj uspeh ! Prihvatio sam, pridružio se grupi ljudi koji su te već podržali! Zahvaljujući njenoj ideji Ana Karenjina ce ući na belom konju u neko pomoravsko selo, Mopasan uploviti na svom jedrenjaku «Bel ami » u jednu dunavsku luku, i neke od naših skromnih knjiga ce čitati musavi osnovci na livadi čuvajuci ovce. "


______

* Rođen u Novom Sadu. Objavljeni romani u Francuskoj: Greška, 1975, Zemlja u izgnastvu, 1982, Jaruga, 1984. (Nagrada Sainte-Beuve i nagrada Biguet Francuske akademije), Obespravljeni, 1986, Beogradske devojke me nikad nisu volele, 1991, (preveden i objavljen kod
Galaksije Gutenberg), Harmonikašev osmeh, 1993. (preveden kod Stubova kulture), Ledeni svitac, 1995, (preveden kod Galaksije Gutenberg, dramatizovan i igran 2005. u Madlenijanumu - adaptacija Jovan Ćirilov, režija Tanja Mandić Rigonat, gluma Goran Jevtić), Plavo mistral, Siroče od mora, Ulica Bonaparta, 2000, Ima li seksualnog ћivota posle smrti, 2003, Predajem se, 2003, (preveden kod Zepter Word book), Trojno pravilo, 2005.

Ветар понад гора / Мирослав Тодоровић



ИЗ ШУМСКОГ РУКОПИСАЗелена свеска са пољем ражи у зрењу




У ЦИК зоре идем преко брда
Запљускује ме жубор тичјег хора одасвуд
Као древна лирика о радостима живота
Са руменилом јутра а ја сам био
Сенка између букових стабала
А негде високо зачињао се стих
Без времена боје јутарње светлости

Пејзаж песму погледом сам тумачио
Моје књижевно јутро се ево догађа
На Светињи са које читам брда и пропланке
Велики Остреш Дубовац Јасике Чакаја
Јагодњак Бријежак Караула
Живота песме у тишини сванућа
Сричем те облике опис бивам

Потом дан у тишини самоће
Путеви моји између речи богази
Камен сам о томе
У који урезујем речи са хујем ветра

Мливо видела се расипа
На пропланку мог стиха
Седим са облацима понад Малича
Данас је небо моје перо
Над пролазношћу коју су зауставиле планине
Речи ове изустиле и у твој видик
О Мирославе


2.окт.2005.


Мирослав Тодоровић

понедељак, 26. мај 2008.

Iz rukopisa knjige LEX SPECIALIS (00'2)






DALEKA PRIČA O BLIZINAMA




Iz daleke daljine srela su se dva čoveka.
- Dobar dan daleki čoveče - rekao je jedan od njih.
- Zašto sam ja daleki čovek - upitao je drugi čovek jer nije znao zbog čega je njemu dobar dan.
- Rekao sam ti dobar dan - ponovio je prvi čovek i čekao.
- Šta čekaš - upitao je drugi.
- Čekam da postaneš čovek - rekao je.
Bilo je to iz dalekih daljina, davnih davnina.
Dva čoveka slična današnjim ljudima, umorna od daljina i zbog bliskih blizina dobrih dana, u istom trenu, slušali su vetar koji je duvao na svoju stranu i donosio pozdrave iz dalekog sveta.
U Dalekoj Daljini nalazi se Daleki Svet. U Dalekom Svetu ljudi se pozdravljaju Dobrim Dalekim Danom. Jedan od njih, dovde vetrovit, reče:
Ja sam vreme
Ja sam seme koje treba posejati
Ja sam zemlja po kojoj hodiš i biću plod koji se u nedrima nosi
Ja sam tvoja Blizina iz Dalekih daljina ispod Sutrašnjeg dana
- Znači, ja sam čovek - reče drugi čovek.
Ja sam daleki čovek sa dobijenim dobrim danom. Šta da radim sa dobrim danom - upitao se Daleki Čovek i pogledao negde gde se moglo gledati.
Tamo gde gledaš vidiš šta vidiš ! Uvek tako u dobrom danu sa dobrim danom iz daleke daljine sa visoke visine međ duboke uvaline stropoštava se laka sunčana zraka i ploveći niz reku, odnoseći dobar dan u dobro veče i pre dobrog jutra završila se priča od koje je nastala blizina.


Tatjana Cvejin

Drukčije kao isto (001)

(Slika:Vlaški zmajari - iz sela Češljeva Bara, Pek, s-i Srbija)


Glad kao Isto


Koliko god da se radi o različitom - radi se o istom.

(Geht das? Jawort. Gehts noch? Es geht. Ausgezeichnet!)

(Отличный, я сказать!)

Može to da izgleda i ovako i onako (da treperi svojim ili tudjim bićem, eo nomine), da se predstavlja sa ovim ili onim licem (pružajući ovu ili onu ruku, ex mero motu), da nakrivi kapu ili se uzjoguni (‘Esto quod esse videris’ sebi govoreći), ali se, na kraju, uvek ispostavi da se radi o jednom te istom - nemom smešku gluvog časa ranog jutra zornog pisca kasne faze igre reči punih smisla koji ječi: zannen da!

Takva jedna, otprilike, grimasa {ni blaga ni divlja (ni bela ni sivlja), ni lokalizovana ni puštena s’ lanca (Πως παω στο Ναυπλιο?), ni od svega različita ni s’ bilo čim ekvivalentna [mada, moguće, omnipotentna, Deo juvante (er ist uns ein treuer Freund!)]}, čeka pod zgodnom maskom da se veselniku koji se ponadao da je pored nje (kao pored uzornog života) tako mirno prošao, maskenbalski unese u negovano lice, ex tacito.

Kud god se pogleda (šta god se čuje, en grande tenue) - ceri se isto, nepromenljivo lice dominantne jednine (množinu upotrebivši u reklamne svrhe), pokazujući po koji očnjak jasnije [prvo tu i tamo, sve više (неумеренный) kasnije], u medjuvremenu sevajući sekutićima neuzvraćene pasije (inercionom tumačenju takve vrste sklopa dobro dodju zubi iz svetlosnog snopa), ni pre ni posle, medjutim, (pregrmevši smrt) ni za trenutak ne sumnjajući u procesualnost ukopa, безутешный.

[“Toliko sijanje Sunca - a od rezultata jedino taj (heliocentrični)”, (za to vreme) mrmlja hroničar vrhunca, mada ga teši da i ono što se kupa u radio talasima države ‘zaživele’ u ulozi elektromagnetnog čistunca, potopiće (danas, sutra, prekosutra) propagandna unca, fortiter in re].

Nazad (na temu): univerzalno (opšte, generalizovano) isto - gle kako se svija (mora da mu prija), umiveno, čisto - ecce signum!

Ali, koje isto?

Ex abrupto: glad!

(Neuverljiv sklad: pretvorivši se u pticu, iz bunara neba leti kobac-glad, schwach vor Hunger).

Glad kao ono što je svuda isto (oko čega sve je na opreznom glasu), ono što se, sneno, rasteže u pasu, [čemu obim (ne, vreteno!) prelazi u trasu - obod dične stomačnosti, izgladnelu masu].

À perte de vue.

(Spontan handeln: nisu se oni zubi za džabe pojavili u tekstu).
WaTor_205

Glad kao isto: ono što se pamti, bilo deset, jedno (izgladnelih sto), rezultatski čisto - grči se dok plamti, tek kada je sito (kada je nečisto) u snove se vrati, adorer le veau d’or.

Alter ego: proždrljivo oko sveukupnog istog (iz gladi mu pogled šara vrlo strog), sve dok mu je žito crta ranjivosti - ulog su mu kosti (duša, stomak prosti - hrane ga na glog).

(I kad posti - bez novosti: proždire ga smog).

At spes non fracta! (kaže onaj koji se najeo).

Uvek nešto nešto jede (isto istim zube svede), недоверчивый.

Nema tu ni govora o nekakvoj solidarnosti (dovoljno je baciti pogled na oglodan dan, внутрь).

Möglichst geringer Aufwand: mljacka, motri, pazi, čuva (mlati repom iznad muva), obzire se po toj stazi (gde da skrije komad kruva).

Ben trovato.

Jedno isto: jede, prede, viri (misli - gde li su mi sad tanjiri), ogladnelo - reže žrtvi zadnje što joj kičmom mili, pušta je da (presečena) sanjivo se tako smiri - glavu baca onom istom što sa gladju presvlači se (ispod gladi stalno viri).

Coram nobis.





Mart Gorski


05/24/08, Wat., CA





Napomena autora: Iz "Yggdrasill-a, Drveta Vasione", saljem Vam "Drukcije Kao Isto", naoko antipod temi, ustvari njenu srz. Kao i uvek, "Drukcije" jeste "Glad" (glad za promenom, "nadom u bolje sutra", uverenjem o neizostavnosti razlicitosti) , dok je "Isto" - isto.
Da bi "paradoks" "overila", posiljka je dvojezicna.









________________________





Hunger As The Same




As much as (all) this is to do with something different - it deals with the same.

(Geht das? Jawort. Gehts noch? Es geht. Ausgezeichnet!)

(Отличный, я сказать!)

It may look like this or that (trembling with its own or someone else’s being, eo nomine), presenting itself behind this or that face (offering this or that hand, ex mero motu), taking it easy or becoming obstinate (saying to the self ‘Esto quod esse videris’), but, in the end, it always turns out that (all) that deals with the same - a voiceless smile of the dead of the night in the early morning of a diligent writer of the late phase full of the sagacity resounding: zannen da!

Such an (approximate) frown {neither tame nor wild (neither strong nor mild), neither local nor unleashed (Πως παω στο Ναυπλιο?), neither quite different from anything nor equivalent to something [although, perhaps omnipotent, Deo juvante (er ist uns ein treuer Freund!)]}, waits under the fitting cover in order to (in the masked-ball manner) look angrily some wretched fellow in the face well carred for (ex tacito), right after he started fully rejoicing [thinking he had indeed been able to so quietly pass by it - the cover - as by an exemplary life].

Wherever to look (whatever to hear, en grande tenue) - there grins the same, unassailable face of a dominant singularity (using the plurality for commercial purposes), first distinctly showing some eye tooth of its [mainly here and there, later all the more (неумеренный), in its growing fits], then loyaly flashing the incisors of a not returned passion (the teeth from that type of light beam’s fracture are always welcome to the inertial elucidation of such an inert structure), however (having overcome death), not even for a moment doubting processional attributes of burial (regardless of how it felt), безутешный.

[“Such a shining of the sun - yet, of all apparent results, the only visible is this (heliocentric) fun”, a chronicler of the (radiant) culmination mumbles (during that time), although being comforted by the fact that even that which bathes in the radio waves of a state habituated to the role of an electromagnetic purist, is going to be sunk (today, tomorrow, or after tomorrow) by an ounce of propaganda, fortier in re].

Back to the topic: a universal (generalized) sameness - look how it bends (achieves blissfulness), stresses its cleaness - ecce signum!

A semblance, but which one (a sameness of what)?

Ex abrupto: (Of) the hunger!

[The uconvincing harmony: having changed to a bird (in a thunder), from the well of the sky there flies a sparrow hawk (the previous hunger), schwach vor Hunger].

Hunger as that which is everywhere the same (around which everything is vehemently cautious), that which, sleepy, stretches in its waist [whose sum (no!, spindle!, in whatever way obnoxious) changes into an always predictable route: abdominal periphery - famished mass - bad taste: its forever crunching mouth].

À perte de vue.

(Spontan handeln: the teeth in question did not show in this text for no reason).


WaTor_205

Hunger as the same: that which is remembered, whether ten or one (or a wanting hundred), a very clean result: in its spasms looking for its instant flames, while when satiated (when it thickly leans) - making use of dreams, adorer le veau d’or.

Alter ego: the voracious eye of an all-including sameness, from sharp to obtuse [(sternly testing itself) amidst all this hunger playing fast and loose], as long as the daily grain marks its endless fairness - deposit is in its bone [stomach, soul (stomach’s clone)], feeding by means of hawthorne.

(Even if it’s fasting - it stops broadcasting; devoured by haze - it’s stuck in a maze).

At spes non fracta! (says the one who satiated himself).

Something always eats another something (the same teeth fit the round sameness), недоверчивый.

There is no mention, whatsoever, of some sort of solidarity [it is enough to glance at the gnawed day’s throne, to see the disparity in such a picked bone (внутрь)].

Möglichst geringer Aufwand: it munches, watches, stretches, keeps a list of its smiles (wags its tail above flies), looks around with its big head (searches where to put the bread).

Ben trovato.

The same: eating, purring, sticking out its tongue [during thinking of its (empty or full) plates], yet enduring all that except what its hunger always makes: a case which calls for cutting all that crawling down the same victim’s spine (its back stuffing), letting it then (maybe) soothing - throwing its head to the same, which (with hunger) coats its lips, (underneath it) hides (and chews, and peeps). Coram nobis.




Mart Gorski